Vratna i Stol

Vodiči: Nikola Plavšić i Miroslav Pajić

Opis akcije:
Ovoga puta, krenuli samo sa skoro sat zakašnjenja, jer nam je kasnio prevoz (prevoznik najavio dva dana ranije). Uobičajena gužva kroz Beograd, neophodne pauze, u Negotinu kratak susret sa sutrašnjim domaćinima i konačno, oko ponoći smo stigli u Rogljevske pimnice, gde smo imali obezbeđen smeštaj. Ovo mesto je uz samu granicu sa Bugarskom, inače nema stalnih stanovnika, tu se samo čuva vino u starim, kamenim kućama. Dve od tih kuća su preuređene u sobe za goste. Uveliko je grmelo i sevalo kad smo stigli, ali smo ubrzo zaspali i niko nije bio svedok da pada kiša, samo smo ujutru po tek malo vlažnoj zemlji i travi konstatovali da je bilo nešto kiše u toku noći. Jutro vedro, toplo, sunčano, vidik prekrasan. Krećemo u Negotin, po naše domaćine za kanjon Vratne. Poneki su u Negotinu dokupili nešto hrane za dan. 5 planinara iz planinarskog društva Deli Jovan pošli su sa nama. Pred sam manastir Vratna, ukazao nam se predivan prizor: krdo srna i srndaća – njih oko 20. Stali smo da ih fotografišemo. Malo su se uzvrpoljili, ali još nekoliko minuta su bili tu, na poljani, dvestotinak metara od autobusa, kao da poziraju. Posle nekog vremena, većina ih je otišla u šumu, samo jedna porodica je ostala mirno da pase. Stigli smo i do manastira, obišli ga, čuli kratko  o njegovoj istoriji i krenuli da vidimo toliko hvaljene kapije, ili prerasti, kako ih još nazivaju. Prva i druga su odmah tu, blizu, desetak minuta od asfaltnog puta se spušta markirana staza i bez obzira na ranije viđene slike, stajemo iznenađeni prizorom koji je pred nama. To treba otići i videti. Ogromne prirodne kapije, ili mostovi – kako vam drago. Slikamo ih, penjemo na vidikovac, pa krećemo prema trećoj, oko 2km udaljenoj, uz reku Vratnu. Voda nije preduboka, prelazimo je na desetak mesta. Negde sasvim lako, negde uz malo više truda. Na jednom mestu moramo se popeti strmo pedesetak metara, jer voda prolazi između stena. Kasnije prelazimo ogradu rezervata preko stalno postavljenih merdevina. Posle nekog vremena dolazimo da izvora, pijemo čistu vodu i nastavljamo suvim koritom reke. Onda se opet pojavi voda (nov izvor), posle par stotina metara suvo korito, pa ponovo voda i konačno, treća kapija iznad sada suvog korita reke. Čini se da je najšira od tri viđene – ili možda nam se tako čini, jer smo sasvim ispod nje, možemo je videti sa svih strana. Pauza za ručak i krećemo nazad. U Negotin stižemo oko 17:00 i posećujemo kuću Stevana Mokranjca, koju je za nas otvorio naš prijatelj – planinar, inače kustos muzeja u Negotinu. Zatim nam pokazuje interesantnu crkvu koja je građena u vreme vladavine Turaka, kada je bilo zabranjeno graditi pravoslavne objekte više od ostalih, pa je pod ukopan oko metar ipo, da bi se dobila dovoljna visina i uobičajena kupola. U njoj se već godinama održavaju koncerti kamerne muzike. U dvorištu crkve je nekoliko desetina spomenika,  donetih iz raznih krajeva istočne Srbije, raznih starosti, da bi se prikazala raznolikost obeležavanja grobova kroz istoriju. Nastavljamo put za naše Pimnice, jer nas čeka dogovorena večera, uz degustaciju domaće rakije i crnog i belog vina, koje domaćin pravi samo za svoje prijatelje i goste. Nema ga za prodaju. Ali imaju ga drugi vinari. Bili smo iznenađeni prizorom koji su nam priredili domaćini. Trpezarija u vinariji, konobari u narodnoj nošnji, a i muzičar doveden specijalno za nas. Druženje uz večeru, vino i igranku potrajala je do posle ponoći.

Sledećeg dana smo rano ustali, da bi se u 7:00 našli u Negotinu sa planinarima iz Negotina i Kladova, njih oko 20, koji su planirali da nam se pridruže u nedeljnom planinarenju. Neko je zakazao u obaveštavanju o vremenu polaska, mnogo smo čekali na Kladovčane; u Boru nam se priključio vodič za Stol, provozao nas kroz Bor pored kopova, ispričao priču o kopanju rude bakra, zlata, srebra i drugih plemenitih metala. Uz jutarnje kašnjenje i razgledanje kopova, izgubili smo dragoceno vreme i morali odustati od uspona na Krš. Cela naša grupa popela se do doma na Stolu, uživajući u nepreglednim cvetnim livadama. 14 od 21 se odlučilo za uspon na vrh, ostali su uživali na suncu pored planinrskog doma. Svi zadovoljni, krenuli smo kući oko 15:00, usput sreli naše drugare koji su silazili sa Velikog Krša. Stigli smo u Novi Sad nešto posle pola devet, kako smo i planirali, jer uvek mislimo i na naše putnike za Zrenjanin, Palanku, Suboticu i okolna mesta.

Tekst pripremila: Magdalena Seleši
Fotografije: Magdalena Seleši, Radojica Tabački