Prođe i zima; ove godine duga i snežna. Dolazak njenog naslednika polako počeše najavljivati visibabe i kukurek, potom badem stupi na scenu svojim lepim cvatom. Kad se bumbari veselo uzzujaše livadama, beše posve jasno da ONO stiže. Poče priroda da se budi, a sa njom i čovek – njen sastavni deo, iako to često zna da zaboravi. Sunce posta živahnije i češće, a preko zime usedeli ljudi uznemiriše se prvim njegovim zracima bez zuba. Zadirkuje ih ono, začikava, mami i unosi neku prijatnu netrepeljivost. Trnci ih prolaze, nešto ih kao golica, ma četa mrava mili im stopalima; šta je to, o čemu se radi?!

Pa PROLEĆE je, to tabani svrbe, na put bi da krenu!

U znaku ovog predivnog slogana planinari Poštara sa svojim Prijateljima, druge nedelje aprila, pođoše u susret prirodi što se budi. Izbor pade na zapad.

Zašto zapad?! Zato što je neistražen i nepoznat. Zato što je drugačiji, primamljiviji. Zato što je divan.

Sa zbornog mesta, sa železničke stanice, autima, polako polazimo put Fruške gore. Prohladno, ali sunčano jutro obećava prijatnu šetnju i uživanje u danu što predstoji. Vijugavim putem uz Dunav, ostavljamo Beočin, Čerević, Banoštor, Susek, i oko 10h stižemo u slovačko selo Lug. Nedelja je, selo je živo, meštani posećuju crkvu, i nasmejani pozdravljaju našu “malu“ grupu. Putem desno od crkve, krećemo u šetnju i  uskoro stižemo na brdo viš’ sela, sa kog se pruža lep pogled na, pod konac sređene, seoske atare. Slovaci su poznati po urednosti i pedantnosti, to se vidi u selu, a i u njivama. Ovde je vodič pozdravio prisutne, ispričao ponešto o istoriji sela, i o putanji koja predstoji. Kako grupa kreće sa brda uskim putićem između dve njive, sa kraja kolone prizor je sve lepši: pedesetak šarenih ljudi korača jedan za drugim, u susret lepom druženju.

Na mestu zvanom Kosarlija, silazimo u Lišvarski potok, nekoliko stotina metara okrenemo tuda, i potom zapadno pored jedne velike njive, i uzbrdo ka Komluškom vencu. Sa dve radio stanice, na početku i na kraju grupe, komuniciramo, usklađujemo tempo, i vodimo računa da smo svi na broju. Učesnici ćakulaju i razmenjuju prve utiske. Odatle, niz greben do prve veće raskrnice, gde okrećemo jugozapadno ka Mandalinoj ćupriji. U potoku pravimo pauzu za branje sremuša, divljeg luka. Legenda kaže da medo u proleće, kada izađe iz zimskog skroviša, jede prvo sremuš, da pročisti organizam u kom su se kumulirali otrovi tokom dugog sna. Ipak, ostalo ga je u izobilju i za nas. J

Prelazimo potok, na mestu koje podseća na pravu malu močvaru, i pored temelja nekadašnje šumarske kuće, koja je zarasla u zovu, nastavljamo jugozapadno, sada penjući se ka grebenu Ravna šuma. Odatle se probijamo kroz prohodnu šumu ka zapadu i silazimo u novi potok, koji sa svojim metar – dva dubokim kanjončićem simpatično meandrira. Ovaj deo je dinamičan i interesantan.

Idući uz potok, izbijamo na mesto koje je i zaslužno za izbor maršute. Osim što je očaralo vodiča i odvelo ga na ovu stranu, verujem da su i mnogi učesnici ostali bez daha. Kišelez. Verovatno najlepša i najveća livada na Fruškoj gori! A trava na njoj? Kakvi engleski travnjaci, do besvesti zalivani i uređivani, ništa je to, kako ovde pestotinjak ovaca radi posao. Englezi, imate domaći! Uživajući u krajoliku, penjemo se ka gornjem delu livade i tu pravimo polusatnu pauzu za uživanje. Nebo je plavo, sa po kojim oblačkom, vetar duva, taman da zaplešu oni maslačci u travi, i da ponese behara pehar, kako to pesnik kaže. Družina se opušta i smeje...Ali, poći se i odavde mora, jer čekaju i drugi predeli na naše zadivljujuće poglede i lake korake. Malo se penjemo i izlazimo na Partizanski put, odakle tabanamo ka raskrsnici na Rohalj bazama. Usput nailazimo na nekadašnji zaseok, a sada samo vikend naselje – Stari Divoš. Lep je, voćke su izbeharale, u daljini se vidi polazna tačka i luški atari. Stajemo malo kod muzeja i spomenika na Bazama i nastavljamo asfaltom do mesta Vilino brdo.

Ovde su se vile definitivno ustoličile i uplele svoje prste! Odatle grebenom iznad Divoških strana, a zatim odvajamo desno, silazeći severoistočno, ka još jednoj lepoj livadi – Lišvaru. Tu prelazimo Lišvarski potok, sada na njegovom sasvim gornjem delu, i na vrhu livade, pored čeke, pravimo novu pauzu.  Sladimo se đakonijama i uživamo leškareći u travnatoj kolevci. Ali, i ovu livadu moramo ostaviti, sa obećanjem da ćemo joj opet doći, i put nastavljamo severno ka našem poslednjem usponu toga dana, ka grebenu pokraj Mamutovca. Zatim silazimo kroz deo šume, zvani Nadež i izbijamo ponovo u atare, samo sa druge strane. Sledi polusatna šetnja gornjim delom atara, sa predivnim vidicima ka Bačkoj. Prizori šarenog tepiha i brežuljaka, čika Cvetina podstiču na recitovanje:

''Fruška gora niska, pa dugačka,
Kraj Dunava drema kao mačka.
Fruška gora, kao hleb iz peći
Od svih drugih i lepši i veći.
Fruška gora kao postelja prava
Na njoj noću pola Srema spava''.

Mora da je Duško Radović hodio ovim putevima kad je istinu uočio!

Naša šetnja se primiče kraju, u Lug ulazimo drugom ulicom, pored igrališta. Sa jednima se opraštamo, sa drugima posedimo još malo na urednim klupicama ispred prodavnice, odlažući rastanak i završetak prijatnog dana. Neki su produžili na čardu u Koruškoj, da još malo dopune utiske.

A utisci su lepi, dan kao izmišljen, predeli primamljivi. Grupa kompaktna, složna i druželjubiva, sa impozantnim brojem učesnika (pedeset petoro).

Dvadesetak kilometara staze, dva potoka, dve livade, preko pet grebena, atari, šuma... i mnoštvo lepih misli i osmeha. Za one koji ne veruju - repriza dogodine!

Jedno je sigurno – kao što medi prija onaj sremuš, tako i na nas ovaj vazduh, šetnja i lepote blagotvorno deluju.

Hvala svima na lepom druženju!

Fotografije: Goran Đuričić