|
Opis akcije:
Polazimo na vreme; 15:00 ispred legendarne lokomotive. Zbog problema sa
beogradskom Gazelom, odlučujemo se za putovanje preko Banata, Titel – Čenta –
Pančevo – Kovin, pa preko mosta na Dunavu za Srbiju. Autobus je pun. Nas 30
putnika, mahom se poznajemo, ali imamo i novih, mladih planinara, čak dva
pionira – brata i sestru sa ocem.
Do Tise nekako, a od Tise do Dunava nikako, otego se Banat, pa to ti je. Dođosmo
do Požarevca, ali ga i prođosmo. Pridružio nam se vodič sa suprugom. Ulazimo u
Gornjačku klisuru, gde Mlava krivuda i šumi. U jednoj krivini vidim tablu
„ćutanje“. U isto vreme nam vodič Bane priča staru legendu, vezanu baš za ovaj
deo klisure. Negde u blizini pomenute table, sretnu se ovdašnji iguman i vladar
ovih krajeva. Idu peške drumom pored Mlave, a Mlava bučna. Ne čuju se. Kad je
igumanu dojadilo, on se obrati mlavi: Ćiti Mlavo, vidiš da razgovaram sa
gospodarem. Tog momenta Mlava zaćuti. I dan – danas na tom delu je najtiša.
Ćuti.
Stižemo u Žagubicu. Na kraju Žagubice, zavučeno pod samo brdo, leži vrelo Mlave.
Voda izvire iz stenovite rupe, dubine oko 30m. Temperatura vode je 4-11C. Nešto
niže je malo veštačko jezero, a sa druge strane, smestio se motel Vrelo, naše
odredište.
Stižemo po planu; smeštaj po sobama, večera i kratko druženje. Ujutru nas čekaju
Homoljske planine. Noć sveža. Ustajem ujutru u 5:00 i izlazim napolje. Sem mene,
konobara i izlazećeg sunca, nigde ni žive duše. Stojim na drvenom mostu i
razgovaram sa tek probuđenim pastrmkama. Ja krenuh niz jezerce prema i još uvek
bunovan, videh dve omanje vikendice. Priđem bliže, ne mogu da verujem: desno
krstovi, groblje. Bile su to ne vikendice, nego kosturnice na srbijanski način.
Idem dalje. Sa moje desne strane, rečica Tisnica. Sastaje se sa Mlavom. Dolazim
do prve bandere. Na njoj 15 umrlica. I ovo je neki srbijanski običaj. Vraćam se.
Homoljske planine se nalaze u istočnoj Srbiji i pripadaju karpatsko-balkanskoj
grupi planina. Izgrađene su pretežno od škriljca i krečnjaka; imaju pravac
pružanja zapad-istok i smeštene su između Zviške i Žagubičke kotline, kao i
između Mlavske kotline i gornjeg Peka. Prosečna visina je oko 900m, sa najvišim
vrhom 962m. Planine su bogate gustom šumom i rečnim izvorima.
Posle doručka, idemo autobusom do Bigeralje, udaljene 17km. Polazimo grebenskom
stazom prema Nalti (802m). Kako smo došli do prvog drveća, nailazimo na divlje
trešnje. Treba ih brati sa peteljkama, koje se kasnije koriste za čaj. Slede
livade pune jagoda. Prvi duži odmor na vrhu; slikanje i onda dalje, prema
Zdravči (897m). Smenjuju se trešnje, jagode, lekovito bilje. Pri vrhu, livade
smenjuje krš. Tu su i ovce. Stižemo na vrh. Krećemo se samim grebenom. Odmor,
slikanje i nastavljamo prema Čoka Njamci (Nemački vrh – 856m). Prolazimo šumskom
stazom ispod vrha Čoka Kurugu (802m). Spuštamo se prema Potajnici, koja je
kraško vrelo. Tu je i uređen izvor veoma hladne vode. Umorni i zadovoljni,
vozimo se autobusom do našeg hotela. Pešačili smo 7 sati i prešli 17km, sa
visinskom razlikom oko 750m.
Sutradan krećemo Gornjačkom klisurom prema manastiru Gornjak.
Gornjačka klisura je jedna od najlepših klisura u istočnoj Srbiji, u dolini reke
Mlave. Duga je 24km i nalazi se između Homoljskih planina i Ježevca. U klisuri
je manastir Gornjak. Sazidao ga je Grigorije Sinait 1379-80.god. Danas je to
ženski manastir, sa dva konaka, a iza samog manastira, nalazi se Isposnica u
jednoj prirodnoj pećini, dužine oko 3m.
Autobusom smo se dovezli do izvora 4 lule. Mi koji planinarimo, točimo vodu i
spremamo se za uspon, a grupa koja se opredelila za banju i kupanje, odlazi
autobusom. Krećemo iznad izvora kamenitom stazom. Odmah dobar uspon kroz šumu.
Velika je vlažnost, pa se pravi više kratkih pauza. Na oko dve trećine uspona je
vidikovac. Dole Mlava, a preko puta na vrhu – ostaci srednjovekovnog grada.
Sagradio ga je jedan od Brankovića, za odbranu od pljačkaša, u to vreme. Nešto
dalje je Vukanina stena. Legenda kaže da je sa nje pala Vukana, Brankovićeva
ljubavnica, kada je njegova žena presekla konopce visećeg mosta, koji je
napravljen da bi Vukana brže i lakše dolazila do svog dragog.
Odemo dalje, opet vidikovac, slikanje. U blizini je visoka, okomita stena na
kojoj vežbaju alpinisti. Ubrzo smo na vrhu malog Vukana. Staza prema sedlu je
kamenita, obrasla žbunjem, dobro markirana. Na ovim livadama nema trešanja, ni
jagoda, samo lekovito bilje. Ponovo pauza na sedlu, pa uspon na Veliki Vukan.
Kamen i samo kamen. Težak za hodanje. U daljini vidimo južne padine Homolja. Na
vrhu je ozidan kamen sa pločom i ogledalom. Slikamo se, odmaramo i jedemo
ostatke hrane koju smo poneli. Krećemo nizbrdo, prema Ždrelu i manastiru Svete
Trojice. Nešto niže od vrha, nalazi se veliki, prirodan odžak. Kad ubacite
papir, promaja ga vraća na gore. Legenda kaže da su nekada muževi koji su
sumnjali u vernost svojih žena, dovodili žene i bacali ih tu, sa nadom da će se
one verne vratiti na površinu, a ako propadru – pa to su i zaslužile, jer su
neverne.
Manastir Svete Trojice
je nov manastir. Sagradio ga je naš čovek, koji je u inostranstvu zaradio
bogatstvo i odlučio da ga uloži u gradnju manastira. Tu se i zamonašio. Posle
razgledanja manastira, autobusom se vozimo do banje Ždrelo. Banja je nastala
slučajno, kada je u potrazi za naftom pronađen izdor vode, temperature 42C.
Danas ima 4 uređena bazena, a može se kupati I pored samog puta, gde iz podeblje
cevi šiklja topla voda.
Ručali smo, neki od nas se i okupaše na brzinu I – vreme je za povratak. Do
Požarevca svi zajedno, a onda nas napuštaju naši domaćini. U Zrenjaninu nas
napušta grupa planinara, u Žablju još poneki. Mi, ostali, pozdravljamo se kod
lokomotive, uz dogovor da se što pre ponovo vidimo, na nekoj novoj akciji. |
