Severni Velebit

Opis akcije:
Četvrtak, 9.06.2011. Šest sati ujutro. Krećemo. Dan obećava. Pauza u Osijeku. Menjamo evre i kupimo našeg vodiča Junga. Autoputem Slavonika, do nekadašnjeg Bratstvo-jedinstvo, pa pored Zagreba, Dalmatinom do Velebita. Tu prelazimo prevoj 698m iznad Senja. Napuštamo Dalmatinu i spuštamo se prema moru. Iznad Senja, prolazimo pored kule Nehaj, ostatka starog Nehaj grada iz 1588. Godine, čuvenog po uskocima, koji su opevani u narodnim pesmama. U njemu je 1494. Godine osnovana prva hrvatska štamparija, koja je štampala glagoljicom.

Najpoznatiji uskok, Senjanin Ivo (Ivan Vlatković), kao senjski vojvoda i kapetan, ratovao je po Albaniji, Hercegovini, Bosni i Hrvatskoj Krajini. Proslavio se u borbi za Klis i Petrinju, za vreme austro-ugarskog rata. Pogubljen je 1612.g, a njegove podvige narod je opevao u epskim pesmama.

Spuštamo se na jug, pored mora i dolazimo do krajnjeg odredišta, Jablanca. Ovo malo mesto prvi put se spominje 1179.godine, kao župno središte Ablana. Na rtu pred kulom, nalaze se ruševine srednjovekovnog grada, kojeg je osnovao ban Stjepan Šubić 1251. Godine. U mestu je crkva sv Nikole iz 1179.g. Jablanac je ujedno i trajektna luka za Rab.

Penjemo se uz 106 stepenika do planinarskog doma Miroslav Hirtz, koji se nalazi na 20mnv. Dom je na predivnom mestu; terasa je velika, sva u drveću; to je ujedno i trpezarija. Tu su još dve kuhinje, kupatilo u objektu i napolju. Na krovu doma je grb Varaždina i HPD Miv-a, planinarskog društva iz Varaždina, čiji članovi se brinu o kući i planinarskoj stazi od kuće, do Alana.

Posle smeštaja po sobama, jedni spremaju hranu, neki odoše u šetnju, a najhrabriji na kupanje. Prethodnih dana je padala kiša, pa je more malo hladnije. Pošto sam zaboravio poneti hleb, otišao sam do susednog mesta Stinice, oko 3km, kupio kifle i vratio se (u Jablancu nema prodavnice). Večeramo, a onda uz rakiju i vino, pesma. Veče miriše na more, a mesec osvetljava put trajektima sa Raba i nazad.

10.06.2011, petak. Jutro vedro, ali ne znamo šta nas čeka na Velebitu, jer se iznad njega vide oblaci. Krećemo autobusom prema Senju, pa serpentinama do planinarskog doma Zavižan na 1594m. Krećemo svi prema Premužićevoj stazi i idemo do Rosijeve kolibe, udaljene 8km.

Velebit je najduža hrvatska planina. Proteže se smerom severozapad – jugoistok, paralelno sa jadranskom obalom. Dugačak je 145km. Nacionalni park Severni Velebit proteže se od Vratnika do velikog Alana. Premužićeva staza kreće od Zavižana do Baških Oštarija, u dužini od 50km, a sagradio ju je Premužić, 1930-1933.godine. Staza je pravljena od kamenja i podziđivana prema provalijama i ambisima, poravnata sitnijim lomljenim kamenom. Prosečno je široka 120cm, a sa druge strane je golo stenje. Početak staze je u šumi, a onda, kao da hodate po mesecu; retko drveće i kamen, kamen i samo kamen. I svi vrhovi u okolini su goli. Nejatraktivniji deo staze je kroz Rožanske kukove, gde se nalazi spomen ploča Premužiću. Od Velikog Alana, može se spustiti markiranom stazom do Jablanca, što  je sutradan i učinio Bela, naš prijatelj iz Pečuja, koji nam se sa prijateljima pridružio na ovoj akciji. Osnovna ideja gradnje ove staze, bilo je turističko otvaranje Velebita; staza nema velikih uspona, pa njome mogu proći i ljudi nenavikli na planinarenje. Da o lepoti staze saznate više, osmišljene su poučne table, koje su postavljene duž staze. Ima ih 26, a upoznaju vas sa svetom geologije, biljni  i životinjskim svetom, i ljudima koji su nekada ovde živeli i radili. Na stazi ili u njenoj blizini, nalazi se nekoliko planinarskih objekata. Jedno od najpoznatijih takvih skloništa je Rosijeva koliba, podno Pasarićeva kuka, u Rožanskim kukovima. Sa staze se odvaja nekoliko uspona na neke od najlepših vrhova Severnog Velebita: Gromovaču, Crikvenu, Šatorinu.

Krećući se stazom od Zavižana prema Rosijevoj kolibi, otprilike na šestom kilometru odvaja se staza za Gromovaču. Nas desetak kreće na uspon. Sam uspon srednje težak, ali atraktivan. Na vrhu, slikanje, pogled na more i na ličke vrhove u daljini. Silazimo i uskoro stižemo i do Rosijeve kolibe. Neki iz grupe se već vraćaju. Koliba je nedavno renovirana; u blizini je poljski wc. Odmaramo se, doručkujemo, krećemo i mi nazad.

Dom na Zavižanu je na 1594m. U podnožju doma je botanički vrt u jednoj vrtači. Tu je i meteorološka stanica i vrh Vučjak na 1620m, kao i Zavižanska kosa na 1625m. Odmaramo se u domu uz dobar čaj i ostatke hrane i čekamo da svi iz grupe pristignu. Čim su pristigli poslednji, idemo prema autobusu, jer nas čeka kupanje u Jablancu.

U Jablanac smo stigli oko 16:00; ručali smo na brzinu i -  pravac na dve plaže. Sunce prži. More je toplije nego juče. Posle hladnog Velebita, more i sunce opuštaju. Uveče večera, posle – šta drugo, nego pesma. Oseća se blag morski povetarac, a mesec produžava divno proveden dan. Pokušajte sebi da dočarate: budite se iznad samog mora, pre podne ste na 1675m, popodne na plaži, a uveče na terasi iznad samog mora. Imali smo vremena i za masažu. Nismo ni znali da naša Irena zna da masira. Izmasirala nas je nekoliko i to nas je preporodilo. Bar mene.

11.06.2011. subota. Krećemo autobusom do prašume Štirovače, preko prevoja Alan 1414m. Ostavljamo autobus oko 3km niže od planinarskog skloništa na Alanu. Idemo šumskim putem do Alana. Ovo je šumoviti deo Velebita. Prolazimo iznad ogromne vrtače, u kojoj su nekada bile ovce po katunima. U ovom delu Velebita ima i izvora vode. Prašuma Štirovača je gusta, borova šuma. Teren je predivan; vreme se naoblačilo, ali ne pada kiša. Izbijamo iz šume i penjemo se uz jednu livadu na vrh, koji je bez drveća, ali obrastao travom. Na samom vrhu je gomila kamenja, iz koje štrči debeo kolac. Čitamo crvena slova na kamenu: kita, 1550m. Vrh nije unešen i karte, ali nije jedini vrh sa tim imenom na Velebitu. Uglavnom, svi smo se uspešno popeli na Kitu i slikali. Na ovom planinarenju smo imali i goste, dva bračna para iz Mađarske; Ritu i Belu, naše vodiče na mađarskim turama i njihove prijatelje. Nije im bilo jasno zašto nam je tako smešno slikanje na ovom vrhu, ali Buca je uz pomoć prevodioca objasnio da smo se popeli na kitu. Nasmejali su se i oni i slikali. Odmaramo se i doručkujemo. U polukrugu ispred nas, u dolini se vide: Mali Alan, Rožanski Kukovi, pa Šatorina. Posle duže pauze, krećemo nazad. Na livadi, tepih cveća najdivnijih boja. Polako ulazimo u šumu i silazimo prema skloništu na Alanu. Odmor uz čaj, pivo i slikanje. Ulazimo u autobus; Jung počinje pesmu. Čovek je neumoran; kad god smo u autobusu, tu su pesme i vicevi. Autobus sporo savlađuje krivine. Vidimo more i ono nas zove. Stižemo u dom. Ručak, plaža. A na plaži još jedno popodne u lepom društvu i još lepšem moru. Samo oni koji su videli zalazak sunca na moru, mogli su da vide kako jedan lep dan može lepo da se završi. Šteta što sutra idemo kući. Na plaži smo do zadnjeg damara dnevne svetlosti. Stomak opominje da je vreme za večeru. Sedim na klupi na terasi. Noge sam stavio na ogradu. Ispred mene ljeska more pod mesečinom. U daljini pravo, nazire se Rab, levo je Pag, desno Cres, južno je i Lošinj. U Jablancu se čuje samo naša pesma i ulazak trajekta u luku. Ova noć će da potraje; sutra idemo kući.

12.06.2011. nedelja. Ustao sam prvi. Sa terase gledam buđenje mora i života. Prvi trajekt kreće za Rab. Doručkujemo. Pakujemo se, nosimo stvari do autobusa. Ostalo nam je još da obiđemo zaliv Zavratnica, ili ko želi da se kupa do 10:00. Staza za Zavratnicu počinje od trafike gde se prodaju karte za trajekt i vodi nas uz more, sve do zaliva. Putem uživamo u lepim pogledima na Rab i Pag; prolazimo kroz tunel u steni, iznad koje se uzdiže vidikovac i obilazimo male uvale. Zaliv Zavratnica je dugačak oko 800m. U njemu se nalazi potopljena teglenica iz II svetskog rata, koja je zanimljiva roniocima, ali i nama, jer se vidi sa obale. U ovom zalivu ima dosta vrulja (podvodnih izvora). Na obali ima i anisa. Poneki su se  kupali u zalivu, a naš dežurni fotograf Maja, koja je zaliv posetila nekoliko puta, i sad neumorno beleži svaki detalj ovog predivnog ambijenta. A juče mi je jedan meštanin ispričao da na kraju gradske plaže izbija vrulja, da mogu zaroniti na 3m i piti izvorsku vodu. Sledeći put ću sigurno proveriti.

Vreme je da se ide kući. Autobus kreće. Opraštamo se od Jablanca i mora. Još po koja fotografija Golog otoka i sv Grgura, a šta je tamo bilo, znamo. Prelazimo preko Velebita. Usput stajemo, kupujemo lički sir i med, poneko liker. Posle 5800m tunela kroz Velebit, na odmorištu ručamo i nastavljamo preko Karlovaca i Zagreba, do Osijeka. Ostavljamo našeg vodiča i preko Bačke Palanke, gde ostavljamo Ravničare, stižemo u Novi Sad. Još jedno lepo planinarenje je završeno. Novi Sade, dobro veče.

Tekst pripremio: Milan Radanović Brzi
Fotografije: Seleši Magdalena