Balkan

     Odavno me vuče. Odavno sam bacio oko na nju. Odavno obećao da ću joj doći.

    Letos je isplivala iz moje mašte, između mnoštva drugih simpatija i ''obećanih zemalja'' i bejah spreman da joj se podam. Međutim, kao što se uvek u tim ljubavnim stvarima javi to međutim, dođe do skretanja sa  puta i završih u severnoj Bosni. A Ona osta za neku narednu priliku.

    Ali nisam dugo čekao. Sa ekipom većinski biologa, na čelu sa dva Marka kao organizatora, krajem oktobra uputismo se put juga, put Pirota i granice, put Nje – Stare Planine.

    Putovali smo čitavu četvrtak noć, da bi stigli u Topli do pred zoru. Parkirali smo naše tri limuzine odmah pored puta i malo odkunjali dok se Sunce i Mesec nisu smenili na nebeskoj straži. Prognoza je bila tačna i taj dan je bio tmuran i blago kišan, ali nas je hrabrilo to što naredne dane javiše prelepo vreme, te vedri krenusmo uz Javorsku reku. Jesen je ovde u odnosu na naše krajeve malo požurila i šuma je već sva obojena njenim jarkim tonovima, a mi, opčinjeni tim šarenilom pokušavamo da ih upijemo očima, objektivima. Kakve boje! Pretežno bukova šuma i dominira purpurna, šuma prosto kao da žari.

Idemo uz bujnu reku, čije je korito kao i kod dosta drugih vodotoka ovog kraja sačinjeno od prelepog crvenog peščara, koji je voda vremenom izgladila do savršenstva. Izgleda kao da je nekada davno Onaj gore prosuo veliki amper neke crvene mase koja se vremenom stegla, toliko to u pojedinim delovima izgleda izjedna i kompaktno. Usput nailazimo na nekoliko nevelikih vodopadčića, ali su prelepi, voda kroz njih divlja. Na jednom mestu reku ne možemo preći, nego se izuvamo i gazimo je.

  Stižemo do Malog Čunguljskog vodopada – lep je, usečen u stenu niz koju pada, potseća me na tobogan. A pri dnu ima ''nos'' od stene, koji viri iz vodene mase i cepa je, simpatično raspršujući vodu naokolo. Biolozi okolo već uveliko njuškaju, tražeći zanimljive i retke biljke, kojima Stara planina obiluje. Od Malog vodopada prema gore, reka je još lepša, a ubrzo se kroz šumu nazire i Veliki, ili samo Čunguljski skok. Uh čoveče, kakva grdosija, kada smo mu prišli. Ogroman je, cenili smo ga na tridesetak i više metara, ali ne samo to – lep je. Stena u pozadini je tamna, glatka i ravna, takođe kompaktna celom svojom veličinom, a voda pravi snažan šum pri svom udaru dole.

    Veći deo ekipe odlazi na desno brdo, kako bi skok videli i slikali iz još lepše perspektive, a jedan drugar je malo pre toga već zbrisao na suprotno brdo, ne javivši se nikome. Sreća, pa ga je jedan od nas spazio. Ali Vrag ne spava, to nije pomoglo da se situacija dobro ne zakomplikuje. Robert, koji je sam otišao, nije video nas da smo se takođe popeli, odnosno sišli sa staze, a mi, ne računajući na to, nismo nikog ostavili da ga sačeka. Računali smo, brzo ćemo, a i da on zna gde smo. Uglavnom, kada smo sišli njega nije bilo, a takođe ni posle pola sata čekanja i dosta dozivanja. Koje ne pomaže mnogo, jer od huka vodopada i reke, slabo šta možeš čuti. Sad kreće prevrtanje mogućih situacija u glavi, i dogovor šta raditi? Dvojica bržih kreću nazad, trčeći do onog prelaza preko reke gde smo gazili, ako je sišao pre nas dole i krenuo nazad, da ga sustignu. Dvojica na brdo, kuda je on otišao da ga traže, ako mu se ne daj Bože nešto desilo, a ja sa curama ostajem tu gde smo se rastali, da čekamo njih, ili njega. Vraćaju se kroz 40-ak minuta ovi od dole, zatim i ovi od gore – ništa. Ovi gornji kažu pretražili su sve, nije pao. Šta sad? Ići, ili ostati? Ajde, nadamo se da je najbolje moguće, da se vratio do kola i krećemo nazad, pa ako ga nema vratićemo se opet da ga tražimo, a neko će ići po pomoć u selo. Usput ostavljamo na više mesta na stazi poruku da ga čekamo kod kola, za slučaj da je ostao za nama. Na svu sreću, nalazimo ga kod kola i sve je u redu. U suštini se desilo to da je on brzo sišao sa svog brda, video da nas nema i požurio nizvodno da nas stigne. Mimoišli smo se u nekih 10 – 15 minuta, što je bilo dovoljno da nam zakomplikuje živote. Niko mu nije to nabadao na nos i to je dobro, samo smo popričali o situaciji kako je nezgodno ispalo i kako treba izvući nauk za sledeći put. Na kraju, pravilo je u slučaju gubljenja, da se nađete na poslednjem mestu gde ste bili zajedno. Samo što kad Đavo preuzme stvar u svoje ruke, pravila nestaju, a jedna greška te vuče u drugu i sve tako u pogrešnu stranu. Pošto smo u toj pometnji izgubili vremena, taj dan nismo stigli otići i do Rosomačkih lonaca, već to ostavismo za poslednji dan, ako nam ostane vremena, a mi odosmo u Dojkince u planinarski dom na prvo noćenje. Malo smo se okrepili toplim supama i čajevima i ubrzo i polegali, umor nas je stigao.

Ujutru pakovanje, oprema na leđa i put Ponora i Koprena. Odmah iz sela sa nama pođe i neverovatni crni ćuko, koji će naredna tri dana gaziti gde god i naša čizma. Sve nas je redom oduševio i pridobio, čak i nemilosrdnog ptičara – ubicu mačaka. A za svo vreme sa nama, zamisli, ni jedanput nije lanuo?! Stižemo do Ponora prilično brzo i tu nas naš ''domaćin'' upoznaje sa zanimljivostima ovog mesta. Silazimo dole do pećine da sipamo vode i da razgledamo njene ulaze. Inače, Ponor je jedinstven po tome što na jedna ''usta'' pećine ulazi rečica, u pećini pravi zaokret od 180 stepeni i samo petnaestak metara odatle, na druga usta izlazi. Praktično, kroz pećinu pravi krivinu u vidu potkovice.

Nastavljamo dalje ka Koprenu, gde u blizini izvora Tri Kladenca postavljamo naše šatore. Odlazimo do samog grebena i granice sa Bugarskom u sam suton, vidik se pruža nadaleko. Pod nama je veliki odsek i dalje ravnica. Na njo,j malo dalje, veliko jezero, nekoliko gradića, a pod samim grebenom listopadne šume simpatično prošarane četinarima. Ovamo su na našem grebenu crveni sunčevi zraci okupali Kopren, Tri čuke, Vražju glavu, njima hodimo sutra. Kako Sunce zamiče, temperatura naglo pada, a na grebenu duva. Ponovo se Mesec i Sunce smenjuju, pun je Uštap, nebo vedro, obećava bistru noć. Ispred šatora večeramo, već je oko nule. Posle večere uživamo u mesečini, svi stojeći skupljeni i zbijeni, načičkani i omotani ciradom. Nesvakidašnji doživljaj! Minus nam nije mogao ništa, bar ne neko vreme. Noć je prošla kako je prošla, nije se osetila hladnoća direktno, ali se osetila po (ne)spavanju. Nekolicina nas je ustala pred svitanje, da idemo na greben i gledamo izlazak Sunca. Termometar ispred šatora pokazuje... opa -10 stepeni! Ali uz brdo se brzo zagrevamo, a na grebenu je fantastično. Ovo četvoro je požurilo pravo grebenu da ne zakasne, a mene je desno nekako odvukao i primamio sebi Kopren.

Dole sam video njih, i dalje u nastavku grebena bele granične kamenove i Tri čuke, sve u bakarno crvenoj boji. Sa mnom je pošao i ker legenda, da mi pravi društvo. Usput sam pasao smrznutih brusnica koje su baš prijale. Kada smo se nauživali, nas dvojica okrenusmo nazad prema šatorima, a i ostala družina, otprilike u isto vreme. Neverovatno je lepa bila slika četvoro ljudi u daljini, dok su me čekali na ogromnoj predivnoj poljani, zlatno žute visoke trave, koja se talasala na jutarnjem povetarcu.

Posle doručka se Sunce već lepo razgrejalo, a mi smo rasterećeni opreme i toplije garderobe pošli u susret trima Čukama. Preko prve, pa dve na drugoj i treće. Sa njih vidimo naš kamp i pod njim veliki vodopad, koji, neki čujem, nazivaju Koprenski, a nalazi se par stotina metara niže Tri kladenca, koji tvore Dojkinačku reku. Zatim nastavljamo grebenom, levo nam se otvorila čitavom svojom širinom Bratkova strana, a desno novi predeli Bugarske. Ubrzo puteljkom kroz kleku stižemo i na Vražju glavu sa koje je lep pogled na, sad već bliži, Midžor, a vidi se malo dalje i Babin zub. Ispod Midžora, pogledom i prstom pokazujemo i rekonstruišemo jučerašnju turu i otprilike, lociramo Čunguljski i Krmoljski vodopad. I tu se malo izležavamo i upijamo tople sunčeve zrake, prijaju. A onda krećemo nazad i hvatamo put ispod stare karaule, pa ispod Čuka i sve kroz četinarsku šumu, do našeg kampa. Lepa staza. Pakujemo se i krećemo ka Arbinju, preko Krvavih bara. Silazimo niz strmu padinu, do Dojkinačke reke i dalje, sve niz vodu, do stare šumarske kuće, u koju stižemo u sam mrak. Malo mi je žao što smo niz Dojkinačku reku, koja je prelepa i takođe sva u crvenom peščaru, išli u sumrak i što je nismo mogli lepo i natenane sagledati. Šumarska kuća nam je bila planirani konak poslednje večeri na našem putešestviju, a kako neko od raje reče kada smo ušli u nju, ''ja sam očekivao nešto polusrušeno''. Tako i ja, međutim kuća je super. I tu nam je možda bilo i najlepše večernje druženje od svih. Odmah smo se organizovali za drva, naložili šporet, a bogami pristavili i nazovi gulaš.

Takav još niko od nas nije jeo, a i mi da hoćemo da ga ponovimo, ne bismo uspeli ni iz deset pokušaja. Čega tu sve nije ubačeno... ali bio je dobar, jeli su ga, da kažem svi. Podmetače i vreće smo poredali na pod jedne do drugih, a za održavanje vatre smo napravili raspored ustajanja. Atmosfera prava, idilična. Tišina, samo vatra pucketa i viri kroz tanke pukotine na stranici šporeta.

Ujutru se pakujemo, spremamo kuću za sobom i nastavljamo niz reku ka Dojkincima i domu gde nas čekaju kola. Odlazimo da vidimo još jedan vodopad – Tupavac, po rečima našeg vođe, najlepši. Veoma je blizu reke, možda 50-ak metara, ali ko ne zna lokaciju, proći će pored njega. A to bi bila šteta, jer je... divan. Romantičan, ta mi reč prva na um pade, kada sam ga video. Neću ni pokušati da ga opišem, treba ga videti. Dole, niže Skripčarove česme, sa puta silazimo dvadesetak metara, opet do rek,e da vidimo još jedan u nizu, i on je lep i bogat vodom, moćan, ne znam kako se zove. Stižemo do kola prilično rano, ostaje nam vremena za Rosomač. U selu Slavinju, pitamo seljake za put prema, kako oni kažu, kotlićima. Tu su blizu, možda dvadesetak minuta od sela. I stvarno su neobični, zanimljivi i lepi. Ja bih ih opisao kao vijugavi kanjon rečice, u neverovatno slojevitim stenama, gde na dnu formira nekoliko lepih virova – lonaca. Svakako treba videti, jedinstveni su. U Slavinju obilazimo i nesvakidašnju staru Zilotsku crkvu iz, kažu seljaci, XIII - XIV veka. Okolo crkve su stari kameni krstovi, iz polovine XIX veka, a na crkvi ima slova nekog starog pisma. Unutrašnjost je prilično narušena i meštani kažu da je opasno ulaziti, zbog urušavanja. U oltaru ima velika kamena ploča, ispisana takođe nekim starim pismom, a meni je veoma neobično bilo što je crkva puna venaca iz skorijeg perioda, možda poslednjih 30-40 godina. Kažu da je unutrašnjost u samo poslednjih desetak godina, propala 70%. Na žalost, nema ko o njoj da vodi računa. Posle crkve, sedosmo u naše limuzine i pravo u Pirot, na burek. Kad smo podmazali stomake, put auto puta nagazismo na gas i pravo kući.

Zaključak... pa nemam ga. Ili sam se istrošio na ovoooliki tekst, ili ga jednostavno nema. Reći ću isto što i na početku

Balkan.

Tekst i fotografije pripremio: Goran Đuričić