Prokletije
 

Opis akcije:
14. jul 2011. četvrtak. Na sabajle, u 6:00 se ukrcavamo u minibus. Unutra su već Zrenjaninci, Bečejci, Žabaljci; ulazimo i mi iz Novog Sada i Sr. Mitrovice. Pred nama je dug put: Novi Sad – Beograd – Zlatibor – Gusinje – Grbaja, eko katuni.

Dogurasmo do crnogorske granice, a tamo, zatvoren put. Radi se na rekonstrukciji graničnog prelaza. Stigosmo u 14:40, taman kad zatvoriše prolaz. Ponovo će ga otvoriti u 17:00. Srećom po nas, pokvarila im se neka mašina, pa su otvorili prolaz posle pola sata. Svi kreću, pa i mi, nema gde da se čeka, ostade nam Rada. Ipak, tu su telefoni, javljamo joj da je čekamo na granici i posle desetak minuta stiže i ona, izlazi iz jednog automobila. Nastavljamo i uskoro stižemo do Doline Grebaje, gde su smeštene vikendice, stari planinarski dom i „naši“ eko katuni. Smešteni su na ulazu u dolinu, koja je u obliku izdužene potkovice i sa svih strana okružena vrhovima Prokletija.

Smeštamo se u tri drvene kuće, koje imaju prizemlje, sprat i potkrovlje. U prizemlju je smešteno kupatilo. Osim ove tri kuće, postoji još jedna soba u sklopu objekta gde su kuhinja, restoran i velika terasa. U dvorištu, kavez sa zečevima. Nalazimo se na 1140m. Sledi tuširanje, ručak – neko iz ranca, neko iz restorana. Sledi druženje uz zalazak sunca; najbliži vrh, Očnjak, još pod suncem. Pada veče, toplo, zvezdano i pun je mesec. Nekolicina nas odlučuje se za šetnju dolinom. Idemo zemljanim putem, pored katuna sa pedesetak krava. Sa leve strane puta je česma, kaptiran izvor. Idemo dalje i razmišljamo, kojom stranom ćemo se sutra penjati. Do pola, sve izgleda savladivo, od pola golo stenje i nigde staze. Nailazimo na „džepove“ toplog vazduha i polako se vraćamo nazad. Čeka nas informacija da se ujutru kreće u 5:00 na Severni Karanfil.

15. jul 2011. petak. Rano smo ustali, spremili se i kad smo izašli iz sobe, već nas je čekao vodič, došao je iz Gusinja. Daje nam osnovne instrukcije, kuda idemo, šta nas čeka, gde ima vode. Krećemo u pet sati, vodič i nas dvadesetoro. Četrnaest žena i šest muškaraca. Polazimo zemljanim putem kojim smo se sinoć kretali, ali posle 500-tinak metara skrećemo, markiranom stazom, levo, u šumu. Slede kratke serpentine i prilično strm uspon, koji, posle sve ređe šume, završava jednom zaravni, pogodnom za odmor. Sledi nešto blaži uspon, ali nas napušta Rada, koja se vraća polako nazad. Prolazimo kraj usamljene stene, zvane pečurka; tu se može skloniti nekoliko planinara u slučaju nevremena. Sledi krupno kamenje, posle koga stižemo na sneg. Odmaramo se i spremamo za najteži deo. Tu odustaju još dva planinara. Većina preostalih ovde ostavlja rančeve i nosi samo vodu. Čeka nas uspon prema Krošnjinim vratima 2165m, najstrmiji uspon (negde i 60 stepeni). Iza vrata, odnosno uskog sedla, pruža se lep vidik prema susednoj dolini Ropojane, kao i prema vrhovima Maja Rosit i Maja Jezerce.

Sad smo na drugoj strani planine. Od ovog mesta skrećemo desno i penjemo se, često četvoronoške, sve do Severnog vrha. Ovaj teren iziskuje veliku opreznost. Tu su iskusniji planinari pomogli onim manje iskusnim, a najviše je pomagao vodič. Pre vrata su nas sustigli dvoje planinara iz Slovenije. I oni su svoje štapove ostavili kod sedla. Obišli su nas i stigli pre nas na vrh; zatekli smo ih tamo, kad smo se, konačno, i mi popeli. Tehnička težina ove staze je 8/10. Pogled puca na ostale vrhove u Albaniji i Crnoj Gori. Odmaramo se, slikamo, overavamo knjižice, upisujemo se u svesku utisaka, koja je tu, pored pečata. Posle dugog odmora, krećemo nazad. Spuštamo se vrlo oprezno, jer nam je još teže nego pri usponu. Vodič nam pokazuje vrh Obla glava (2260m). Silazimo sa Zelenog jezika i dolazimo do sitnog sipara. Ako bismo išli na Očnjak, ovde bismo skrenuli. Njega je teže osvojiti od Karanfila. Silazimo niz sipar, vodič i nas dva Milana skijajući. Ostali, polako, natraške, neki na dupetu i ne znam kako još. Niže nas čeka sitan kamen, koji se kliže, kako god stali na njega. Idemo dosta dijagonalno i preko snega, dolazimo do naših rančeva. Tu je bio pravi cirkus: dok smo silazili niz sneg, nema kakvih figura nije bilo. Srećom, svi smo se spustili nepovređeni. Pravimo veliku pauzu, jedemo ostatke hrane i slikamo se na snegu. Spuštamo se do male zaravni, pa retka šuma i posle nje – dno doline Grebaje. Svi smo premoreni i žedni, jer većina je odavno potrošila zalihe vode, ali smo i zadivljeni svojim mogućnostima.

Sledi tuširanje, ručak i odmor. Uveče smo se družili uz recitacije našeg Dušana, koji nam uvek ulepša druženje stihovima poznatih pesnika. Pevamo i sevdalinke, starogradske. Na spavanje odlazimo nešto ranije, jer i sutra se kreće u pet.

16. jul 2011. subota. Vreme nas služi fantastično. Prošla noć je bila dosta hladnija od prethodne. U praskozorje, već se vide okolni vrhovi. Kao da ih možeš rukom dohvatiti. Iznad doma je neki otvor u steni, pećina. Pitam vodiča, on kaže da se tu nije penjao, ali postoji priča da se ta pećina proteže kroz celu planinu i izlazi negde u Albaniji. Krećemo markacijom, preko livade, desno od doma. Ova markacija je za Karaulu, Volušnicu i Popadiju. Za Karaulu se nakon 300m odvaja desno, ka grebenu. To je stara graničarska staza kroz šumu. Kreće se odmah uzbrdo. Staza je pokrivena debelim slojem lišća, pa se odmah uočava da ovde retko kroči ljudska noga. Nema više ni vojske, ostali su samo urezani natpisi imena vojnika, mahom Slovenaca koji su tu poslati da oduže dug domovini. Svedoče o nekadašnjim vremenima.

Staza je prava šetačka, ali treba biti oprezan, jer je lišće klizavo. Dolazimo do vrha grebena i tu se staza račva: desno za karaulu, levo za Volušnicu. Idemo desno kroz šumu, zatim se spuštamo preko livade. Teren je fantastičan, vidimo žutu stenu Karaule. Markacija nas vodi ispod nje i obilazi je sa desne strane. Idemo uz padinu sve do vrha. A tu imamo pun krug lepote. Dan sunčan, a okolni vrhovi kao na velikom platnu u bioskopu. Sa Karaule vidimo i graničnu stazu, preko koje je Albanija. Pečat je u kutiji, kao i knjiga utisaka. Uživamo u pogledu: Plavsko jezero, Maja Rosit, Maja Jezerce, dolina Grebaje, graničarska staza. Ispod te staze su katuni Popadije. Na uzvišenju u dolini, železni kostur poslednje karaule. Kažu da je koštala 500.000 dolara. Albanci je zapališe 1991. U blizini zgarišta je jedna ogromna humka, na kojoj je niklo nekoliko borova. Legenda kaže da je tu bila pravoslavna crkva, koju su nekad davno zatrpali Albanci, zajedno sa kaluđerima. Od tada se u podne uvek čuju crkvena zvona iz humke.?

Vratili smo se dosta rano, ručali i odmorili do četiri sata, kad smo imali zakazan polazak za obilazak vodopada na rečici Grlji, kao i njen izvor Savino oko. Sve to je udaljeno sedam km od Gusinja. Rečica je bogata vodom. Od izvora, do vodopada ima 2,5km. Dolazimo busom do vodopada. Vodopad se preko stene, sa 14m survava i tu nestaje, postaje reka ponornica. Tu je potrebna velika opreznost, jer, ko upadne, izlaska nema. Posle podužeg fotografisanja, idemo prema izvoru, zemljanim putem, prema albanskoj granici, koja je udaljena 6km. Posle 2,5km, skrećemo desno u šumicu i ubrzo stižemo do Savinog oka. Raj za oči i dušu. Izvor je prečnika oko 20m. U plićem delu je beo krečnjak, u dubljem delu je modro plava voda. Zatekli smo dvoje kupača, a voda je veoma hladna. Opet puno fotografija. Blizina večeri nas tera da krenemo nazad. Selo je već u senci, osunčani su samo vrhovi iznad sela. Usput vidimo dosta divizme, lekovite biljke. Opraštamo se od vodiča u Gusinju, do nekog sledećeg puta i uskoro stižemo u naše kućice. Večeramo, sumiramo utiske, prezadovoljni smo ovim putem, planinarenjem. Pripremamo se za sutrašnji povratak kućama. Uskoro Ana shvata da je zaboravila svoj foto aparat na jednom od odmorišta na povratku sa Karanfila. Oko 800-900m visinski daleko. Shvatili smo da sami ne možemo ujutru stići po njega, pa se vodič prihvatio da ode ujutru i donese ga. Nastavljamo sa druženjem i pesmom; odlazimo na spavanje puni utisaka.

Već u pola sedam ujutru, vodič je doneo aparat. Po opisu, tačno je znao gde se nalazi. Svaka čast. Polako pakujemo stvari, oslobađamo sobe i čekamo, juče poručene ćevape u lepinji, da se ispeku. Ćevapi su bili planirani za put, ali im nismo odoleli kad su bili gotovi, pojeli smo ih odmah, neki sa kiselim mlekom. A za poneti smo kupili sira, kajmaka i borovnice kod komšije, vlasnika krava. Krenuli smo po planu, u 10:00. Granicu smo prešli bez zastoja. Jedna od pauza pade na Zlatiboru. Jagnjeća čorba, sladoled. U Novi Sad stigosmo oko pola deset.