Povlen

Opis akcije:
Najavljen jednodnevni izlet na Maljen i Divčibare za 19. juni 2010. godine, u dogovoru sa planinarima „Povlen“ iz Valjeva, dvadesetak dana pre polaska, preinačen je u jednodnevni izlet na Povlen i Debelo brdo. Sve ostalo je isto. Zainteresovani planinari su o tome obavešteni i tu promenu su rado prihvatili.
Subota. Svanulo je oblačno i prohladno jutro. Za čudo, svi smo na vreme stigli i odmah posle prozivke krenuli put Šapca i Valjeva, ka Povlenu. Uz put smo prošli kroz dva kišna pljuska i imali samo jednu iznuđenu puš-piš pauzu. Tek smo u Valjevu, po ranijem dogovoru, pokupili i povezli sa nama naše domaćine – planinare Gorana i Dragicu. Na Debelo brdo stigli smo nešto pre 10 časova.
Po izlasku iz autobusa, primećujemo da je sve suvo, samo je trava rosna. Kasnije saznajemo da na Debelom brdu prethodnih desetak dana nije bilo kiše. Polako krećemo i u početku idemo blagim usponom ka planinarskom domu „Povlen“, smeštenog u podnožju razmeđe Velikog i Srednjeg Povlena. Za oko sat i po vremena, laganim hodom stigli smo do planinarskog doma.
Dom je skoro ozidan i nije još završen, ali može da posluži kao sklonište. Ima pitku vodu unutar doma i napolju; poljski wc i jednu omanju pomoćnu zgradu, koju domaćini sada koriste kao spavaonicu i spremište. Tu smo, po želji, doručkovali, popili kafu i zadržali se oko sat vremena. Nekolicina planinara je tu ostala da šeta po veoma rascvetalim povlenskim livadama, a svi ostali su za vodičem krenuli blagim usponom od oko 130m visinske razlike, put vrha Velikog Povlena (1271m), na koji smo se popeli svi za oko 40 min. Neki su se i osladili šumskim jagodama, kojih ima u izobilju.
Sa vrha smo, dok se nisu navukli kišni oblaci, uživali u lepom pogledu na obližnje brdo Beden (1256m), Jablanik (1274m), Medvednik (1247m) i Bobiju (1272m). Daleko na jugozapadu od nas, u predelu Osata crne se, kao i oblaci iznad njih, bosanske planine. Krenuli smo polako na jugoistok blago zatalasanom, kamenitom i šumovitom visoravni, ka podnožju Srednjeg Povlena (1301m). Na samom obodu šume, jedna manja grupa se izdvojila i blagim usekom krenula nadole ka planinarskom domu. A mi, ostali smo sa domaćinom uz livadu krenuli tragom specijalnog terenskog vozila ka vrhu. Na usponu nas je zarobio kišni oblak, pa je vidljivost bila svedena na svega desetak metara. Iz oblaka, ili kroz oblak, počela je padati kiša. U početku krupnim proređenim kapima, na momente pojača, pa skoro prestane, pa pojača, kao u nadolazećim talasima. Morali smo se brzo prevaliti preko brda i spustiti do puta u dolini, kojim bi dalje produžili do vrha Malog Povlena (1347m). Tu nam je naš vodič pokazao još dva lepa vidikovca na sever i poćutsku kotlinu. Ona su sada, zbog oblačnosti i slabe vidljivosti bezvredna. Ali, ako bi nekad po lepom vremenu došli, vredelo bi sa njih malo pogledati.
Ovo moram naglasiti, ili bolje reći pohvaliti našeg današnjeg vodiča Gorana. Duboko me je dirnula njegova pažnja i briga za celu grupu, nas planinara. Kad je malo počela padati kiša, tražio je od nas i opominjao da zastanemo, u nešto nižoj borovoj šumici, a ne pod velikim lišćarem. Dalje, vodio nas je obodom šume, stalno opominjući da ne izlazimo na otvoren prostor – livadu, gde bismo bili jedina i najviša meta za gromove. Nije dozvolio da se uspnemo na sam vrh Srednjeg Povlena; a to je samo 2 – 3 metra više od nas, već nas je usmeravao i požurivao da ga zaobiđemo i što pre se spustimo naniže, opet obodom šume u dolinu. Sve je to činio zbog postojeće opasnosti od groma, koji u ovakvim prilikama stalno vreba, pogotovo u prvima naletima kiše. Dalje, prilikom pokazivanja vidikovaca, stalno nam je ponavljao da se, i kad bi došli po lepom vremenu, nipošto ne primičemo obodu neobezbeđene litice, jer se niz varljiv oslonac, travu, lako sklizne u nepovratnu i kamenitu provaliju.
Ovde smo odlučili da se i mi zbog nepogode, kolskim – šumskim putem sa severne strane Povlena, vratimo u planinarski dom. Na stotinak metara od doma, stigao nas je pravi letnji dažd sa krupnim kapima kiše i po nekom parčetu leda, veličine graška.
U planinarskom domu smo se malo, koliko – toliko doveli u red, odmorili, popili kafu i ručali. Za oko sat vremena, kiša je prestala, vreme se stišalo i izbistrilo. Od čuvene povlenske magle ostali su samo retki pramičci, koji su polako klizili uz planinske padine. Tu i tamo, sunce se pomalo stidljivo pojavljivalo. Oko 14 časova, posle koliko – toliko dovođenja u red planinarskog doma, krenuli smo naniže, zajedno sa našim domaćinima, prema autobusu na Debelom brdu. Oko 15:00 časova svi smo bili u autobusu i krenuli put Valjeva.
Prilikom silaska sa planine, već u Poćuti smo primetili pored puta i u kanalima dosta leda od grada, koji je padao pre tri sata. Posle vodene brane na reci Jablanici, zaustavili smo se u Belanovićima, ispred kafane Kod Žuće i Velinke. Iznenadile su nas velike količine leda, zgrnutog sa pločica kafanske bašte. Pogledamo li okolo po, sada već bivšim baštama, voćnjacima i usevima, to je sve sravnjeno sa zemljom. Umesto paradajza koji je bio vezan za kočiće, mladog luka i kukuruza, iz zemlje vire samo patrljci, kao da je neko pozabadao u zemlju pikavce od cigareta. Od malinjaka, ostale su samo suve grančice da vise na žici. Pada u oči da je u voćnjacima više obijeno i opalo lišća, nego na šumskom drveću.
Uz put smo ka Šapcu prošli kroz dva prava kišna pljuska.

Da ne zaboravim, opet se vraćam na Povlen. U neposrednoj blizini planinarskog doma, kao i kod dosta planinskih mesta u Srbiji, nalazi se odmah pored puta manje groblje. Ograđeno je i ima spomenike. Ništa neobično. Ali, koliko se može, iako je dosta nejasno, razabrati sa natpisa i dopisa na spomenicima, može se zaključiti sledeće: da je muž zajedno sa drugom ženom podigao spomenik svojoj prvoj ženi. Na drugom spomeniku stoji da je (valjda druga) žena sa decom podigla spomenik svome drugom mužu, ali je dopisala i ime svog prvog muža. Na trećem spomeniku opet stoji da su potomci druge žene sa prvim mužem podigli spomenik, valjda svojoj majci. Iz tih šturih i oskudnih natpisa i dopisa, može se razviti i stvorirti slika o surovom životu i sudbini tih dobrih planinskih ljudi, prepuštenih sebi samima i vremenu u kome su živeli. Zapisi u kamenu ipak duže traju. Jer, najdublja sećanja i uspomene na pretke umiru i sahranjuju se sa trećom generacijom potomaka.

Šta sada reći za ovaj izlet. Da smo otišli na Divčibare, sumnjam da bismo se bolje proveli. Međusobna udaljenost ova dva izletišta je oko 20km vazdušne linije. Ovako smo bar pet sati proveli u šetnji po rascvetalim povlenskim livadama, gde je sve bridilo od jakih mirisa majčine dušice i drugog livadskog cveća. I to je nešto. Popeli smo se na Veliki i Srednj Povlen. Mišljenja sam da bi izlet bio uspešan, boravak i šetnja u prirodi treba da traju duže, ili bar toliko, koliko je trajala vožnja tamo i natrag. Žao mi je; ipak je nepogoda okrnjila to zadovoljstvo.

Tekst: Cvetin Ristanović
Fotografije: Magdalena Seleši