Piliš

Opis akcije:
Odavno smo isplanirali ovo putovanje i sa nestrpljenjem očekivali dan polaska i stalno se tražila „karta više“. Na žalost, dvoje se razbolelo dan pred polazak, a jedan učesnik je vraćen sa granice, jer je imao plavi pasoš, a bez vize. Nikad dovoljno opreza i provere!

 Krenuli smo po planu, na granici nije bilo gužve. U tržnom centru nadomak Segedina, okrepili smo se, zamenili valute, kupili nešto hrane i nastavili dalje. Stigli smo na parking, na obali Dunava, kod skele, gde su nas čekali naši vodiči, isti koji su nam priredili prošlogodišnje planinarenje po Mečeku. Pauza, tek toliko da obavimo toalet i preobujemo se za hodanje.

Višegrad je mali grad u županiji Pešta u Mađarskoj, severno od Budimpešte, na desnoj obali Dunava. Poznat je po ostacima renesansne letnje palate mađarskog kralja Matije Korvina i srednjovekovne citadele. Upravo ta palata, taj dvorac, bio je cilj našeg pešačenja. Jer, kao i svi drugi dvorci, i ovaj je građen na brdu, tako da smo imali lepu, kružnu turu od skoro 8km, sa visinskom razlikom oko 300m. Početak uspona, koji polazi odmah iza gradske crkve, obeležen je u 12 slika – koje obeležavaju put stradanja Isusa Hrista. Na kraju puta je kapelica, posle koje se nastavlja uspon. Zidine palate su savnim dobro očuvane, kako smo videli spolja, jer smo procenili da nam je skupa karta za ulaz u dvorište. Iza njega je restoran, suvenirnica, informacije za turiste. Pogled odozgo na gradić, na Dunav, na šumu, na skelu koja prevozi na drugu obalu. Kratko zadržavanje, sledeći vidikovac, bob staza, na naše iznenađenje i žaljenje nekolicine, jer smo stigli pet minuta pred zatvarenje, pa smo propustili uzbudljivu vožnju u bobu. U gradići smo videli zanimljivo, istorijsko dečje igralište. Tu su napravljeni vitezovi sa lukovima  i strelama ili mačevima, u prirodnoj veličini, šatori, trgovi, prilagođeni dečjem uzrastu, sa toboganima i ljuljaškama; zamišljeno je da se deca uz igru informišu o istoriji svoga naroda i načinu života u srednjem veku. Čitav projekat je pomogla Evropska unija. Posle silaska u gradić, raštrkali smo se po restorančićima, gde smo ostali do dogovorenog polaska za Budimpeštu, gde je bio naš smeštaj.

U internat smo stigli posle sat vremena, popunili prijavne liste i za manje od 15 minuta, svi smo se smestili u četvorokrevetne sobe.

Mnogi misle da u Mađarskoj nema gde da se planinari. Nama je ovo treća planina na koju smo došli i uverili se, treći put, da to nije istina. Krenuli smo sa 699m, gde smo došli autobusom, svi zajedno prošli kružnu stazu, oko 2,5km, sa stotinak metara visinske razlike. Na početku i na kraju staze, prolazi se ispod visokih, drvenih, bogato rezbarenih slavoluka. Na ovoj stazi pridružio nam se i naš vozač. Dok smo se juče približavali Višegradu, sa čuđenjem je pitao da li se mi to vozimo preko 300km da bismo pešačili 8? A samo posle 2,5km  „planinarenja“, doneo je odluku da će nam se u buduće pridružiti na svakoj turi, ukoliko mu to obaveze dozvoljavaju.

Nekolicina, kojoj bi bilo puno još petnaestak kilometara, imali su slobodno vreme do popodne i prevezli su se busom do Domoša, gde je bio kraj naše staze. Neki su  lokalnim prevozom otišli u Estergom i tamo nas sačekali posle naše ture. Ne bih da prevodim na srpski jezik mesta koja smo obišli, svaki prevod gubi smisao. Važno je da smo prošli 600m visinske razlike, da smo imali pogled na veliku krivinu Dunava i okolna mesta, silazili smo nekoliko stotina metara (visinski) po stenama i strmim padinama, penjali se po merdevinama, držali za sajle (ovde cevi, slične vodovodnim), prešli preko kanjona i posle 15km umorni, ali zadovoljni, stigli do našeg busa, koji nas je prevezao do Estergoma. To je grad koji je na oko 50km severozapadno od Budimpešte. Nalazi se u županiji Komarom- Estergom, na desnoj obali reke Dunav, koji ovde formira granicu sa Slovačkom. Na levoj obali je Šturovo. Dve države povezuje most Marije Valerije, koji je sagrađen 1895., srušen 1944. i ponovo podignut 2001. Na polovini mosta je zastava Slovačke, što znači da na tom mestu prelazimo u drugu državu. Nismo imali vremena da pređemo u Šturovo (iako su nam rekli da imaju fine restorane). Fotografisali smo sa polovine mosta baziliku u Estergomu, koja je najveća u Mađarskoj i jedino sa mosta ili sa druge obale Dunava može da se sagleda u svoj svojoj veličini, jer je građena na brdu i dobrim delom sakrivena kućama u okolnim ulicama. U ovoj crkvi je tokom 1000. godine krunisan Stefan I. Estergom je jedan od najstarijih gradova u Mađarskoj i bio je glavni grad Mađarske između X i XIII veka.

U dogovoreno vreme, okupili smo se kod autobusa i krenuli ponovo za Budimpeštu.

U Budimpešti nismo planinarili. Obišli smo Parlament, za koji smo se najavili mesecima ranije. Ulaz nije jeftin (oko 13 eura), ali vredi ga videti. Velelepna građevina i spolja i iznutra. Građen je krajem XIX veka i predat na korišćenje 1896. godine, na 1000 godina od dolaska Mađara u ove krajeve. Bila je jedna od prvih ustanova sa centralnim grejanjem i električnim osvetljenjem. Da dim iz dimnjaka ne bi prljao beli mermer od koga je izgrađen, peći za grejanje su smestili u posebnu kuću, u jednoj od obližnjih ulica i podzemnim cevima su sproveli grejanje. Isto mesto se i danas koristi, osim što su peći na gas, a cevi odavno zamenjene novim. Stotine prozora imaju originalna, bojena stakla. Kada je počeo drugi svetski rat, skinuti su svi prozori, zapakovani i sklonjeni u podrum. Vraćena su posle rata i još i danas su sva stakla cela. U salama unutar zgrade Parlamenta, kroz rešetke u otvorima na podu ulazi svež (topao) vazduh, a kroz otvore skrivene između mnogobrojnih lustera, struji vazduh napolje. Na ukrašavanje zgrade potrošeno je 40kg zlata, brojne su skulpture od specijalne mešavina porcelana fabrike Žolnaji, a 2 tepiha u salonu gornjeg i donjeg doma su najveći ručno čvorovani tepisi u Evropi, u stilu kinestih tepiha. Identične su šare, osim što na jednom preovladava crvena, na drugom plava boja. Crvena za donji dom, plava za gornji. Plava, kao plava krv velikaša. Tu je i mađarska kruna, kao i mač i žezlo. Ta kruna je dvanaest puta bila ukradena; poslednji put 1944. i bila je više od 30 godina u Americi. Posle je čuvana u istorijskom muzeju u Budimpešti, da bi je pre deset godina preneli u Parlament. Ni jedan kralj nije imao izvršnu vlast, dok nije bio okrunjen.

Brzo je prošlo vreme obilaska, izašli smo i kud koji – mili moji, do 15:00 sati, kada smo kremuli kući. U Novi Sad smo stigli pre 21:00. Nije bilo nikakvih pritužbi, nije bilo čekanja, svi smo bili tačni, zadovoljni i puni utisaka.

Tekst: Magdalena Seleši
Fotografije: Bela Jankovič