IX Pavlasov memorijal

Čak 109 šetača, ljubitelja planine i prirode, okupilo se 23. januara izjutra u Beočin selu. Da ova brojka ne bude bezlična, potrudili su se naši prijatelji iz Požarevca, Subotice, Sombora, Valjeva i drugih gradova, koji su činili više od polovone memorijalne povorke.
Novosadska zima ove 2010. god i nije neka zima, više je – hladno! Zima znači sneg, belinu, ušuškanost, prijatne šetnje, a ove godine smo od sv. Nikole dobili siv asfalt okovan ledom, hladnoću i vetar.
Zato je naše iznenađenje po izlasku iz autobusa u Beočin selu i bilo veće – celo selo, okolna brda, koje golo a koje pod šumom, sve se belelo od skorašnjeg snega. Posle kratke stanke i prebrojavanja, krenuli smo polako, u koloni, u obilazak tri najviša vrha Fruške gore: Crveni, Pavlasov i Isin čot. Ovo je ujedno bila i prilika da se obiđu kontrolne tačke Fruškogorske transverzale, jer pored ovih vrhova, obišli smo i manastir Beočin, zatim Osovlje, gde se nalazi odmaralište, pa Orlovac, na kome je vojni objekat, a u neposrednoj blizini prelep vidikovac na kome je čuveni Brem pratio život jata orlova, a u blizini naše trase su i manastir Rakovac i Dumbovački vodopad, takođe kontrolne tačke transverzale, pa je zainteresovanima predloženo da se odvoje od kolone pri povratku u Beočin selo, te obiđu i ova zanimljiva mesta.
Crveni čot, sa skromnih 539m visine, dočekao nas je velikom hladnoćom i debelim snežnim jorganom.Toliko je bio zavejan ovaj naš „kepec“, da bi mogao slobodno da stane među alpske vrhove. Iako je poznato da novosadski planinari većma ljube Frušku goru nego i same magične Himalaje, da ne preterujem uverite se i sami (prilog - fotografije)
Na Pavlasovom čotu, gde je postavljen ksenotaf Ignatu Pavlasu, okupljeni planinari su u tišini poslušali moleban gdina Ilije Petrovića, za pokoj duši gdina Pavlasa, dr Milan Breberina je kratko izneo njegov život i zasluge, a gđa Seleši, predsednica PSD Poštar iz Novog Sada, je položila venac i upalila sveću pored spomenika.
Upravo je ova kratka svečanost dala smisao celom događaju, te ga je simbolično i  prerasla, jer poštovanje istorije, kulture i predaka, jeste osobina koja se neguje u narodima sa viševekovnom kulturnom i državotvornom tradicijom.
Kod nas je, iz razloga ovog i onog, uobičajila zapuštenost spomenika, grobalja i drugih značajnih kulturnih vrednosti, i ne samo to, čitave plejade zaslužnih ljudi danas su nama potpuno nepoznate. Iz ovog razloga, i dr Ignjat Pavlas, čovek koji je sve slobodno vreme žrtvovao polzi i blagopolučiju svog naroda, do pre deset godina je bio u potpunom zaboravu i anonimnosti.
Uz ovo, nepominjanje nacionalnosti egzekutora Racije znači da postajemo svesni Univerzalnog zla, koje ne bira po krvi i genima, nego postoji i ima puno imena. U XX veku to je bio fašizam, a u XXI i daljim vekovima promeniće se  samo ime, ali Zlo će biti isto.
Posle Pavlasovog čota, krećući se po zavejanom grebenu, stigli smo i do Isinog čota, trećeg vrha po visini u Fruškoj gori, zatim do Brankovca, gde se nalazi veliko ali napušteno PTT odmaralište i sa njega tzv. Dubčekovim putem sišli smo u Beočin selo, gde smo se srdačno rastali sa gostima.