Pasarelo i Selićevica

Opis akcije:
Na put smo krenuli prema planu u petak 21.05.2010. u 15^h30. Ono na čega sigurno nismo računali je saobraćajni kolaps na koji smo naišli prilikom prolaska kroz Beograd, negde pred i posle mosta Gazela, a na čega se izgubilo više od sat vremena tako da smo na Lozovačkoj česmi gde se pravi pauza na autoputu Beograd – Niš, bili tek u 19^h, a kako smo i tu dobili pauzu od 45 minuta, do našeg odredišta – Niške banje stigli smo tek u 22^h. Na Lozovačkoj česmi sam natočio vode i snimio natpise sa mudrim izrekama ispisanim kod nje po prilaznim zidovima baš kao i samu česmu. Restorani su tu uglavnom preskupi, a ono što se moglo jeftinije pazariti je odmrznuti ananas, pored drugog voća. Neko je i kupio ananas s namerom da ga ponese kući i zasadi. Po dolasku u Nišku banju smestili smo se po sobama u nekoliko susednih kuća. U Niškoj banji mnogo se ljudi bavi primanjem gostiju. Banja je čuvena ali nije baš mnogo uloženo u njeno održavanje tako da sumnjam da privlači bogatiju klijentelu. Ipak, kad se pogledaju cene u velikom stacionaru „Radon“ u centru banje, mislim da ovde dolaze i oni sa dubljim džepovima, od onih kojima stvarno treba oporavak a ne samo mondenski provod. Smestio sam se u jednoj sobi sa 3 zvezdice, zajedno sa Goranom, a zatim prošetao u noćno razgledanje banje. Uskoro sam sreo još neke žene iz grupe a kad smo otkrili restoran – nacionalnu kuću „Gurmanova tajna“ pridružio nam se i Goran. Ispred restorana zatekli smo neke motoraše jer je restoran izgleda poznat. Na muziku i to ne baš najbolju naišli smo na drugom mestu u Caffe-u „Spa“, no ni tamo se nismo zadržavali. Napravio sam nekoliko noćnih snimaka banje, a posle neke od tih prizora ponovio u dnevnom svetlu. I pored dogovora da se rano pođe na turu, već u 7^h, uspeo sam napraviti i jutarnju šetnju po Niškoj banji. U jednom kiosku je burekdžinica u kojoj sam doručkovao. U staroj ali očigledno nekad značajnoj zgradi propale fasade je dragstor koji noću radi do 22^h. Pronašao sam Turistički informativni centar i poštu u  zgradi, iza koje su dve velike zgrade namenjene potrebama opštinske administracije. U parkiću ispred je spomenik palim borcima NOB-a. Tokom šetnje dan kasnije otkrio sam da se u blizini nalazi crkva i pijaca pored koje ima nekoliko restorančića. Stacionar „Radon“ ispred koga je park i pešačka zona možda je najveći objekat banje dok se na drugu stranu u vidu potoka sliva topla voda, verovatno korišćena u stacionaru u terapiske svrhe. Banja se nalazi na ivici šume koja već pripada padinama Suve planine. Ima dosta sporednih ulica pa to nije baš ni tako malo mesto. Sve u svemu banja je tipično turističko mesto u Srbiji, u kojem bi se moglo još mnogo šta poboljšati, ali izgleda nema volje i novaca. To se pogotovo odnosi na fasade nekih od starijih zgrada u centru koje deluju prilično zapušteno. Lokalni vodič Tale i njegova devojka Marija pojavili su se oko 7^h20, pa je grupa ušla u bus, osim nekoliko pojedinaca koji su rešili dan provesti u Niškoj banji. Najavljeno je loše vreme za ovaj vikend što je dodatno obeshrabrivalo ljude. Prognoze su se uglavnom i obistinile.
Našim autobusom prebacili smo se do Bele Palanke, gde je bilo predviđeno programom da se svrati na burek. Tamo ima više burekdžinica, no poslušali smo Taletovu preporuku i uglavnom pazarili u burekdžinici „Vruć burek“. U ovakvim mestima nije loše pitati meštane za preporuku. Na primer, u Niškoj banji mi se učinilo da je dobro večerati u restoranu „Gurmanova tajna“, ali mi je preporučen drugi roštilj u nekom od restorana kod pijace. Na kraju sam se uveče opredelio da poslušam savet domaćina kuće u kojoj sam bio smešten i otišao do mesare u centru. To je netipična mesara u kojoj se može naručiti da se nešto od izloženog mesa ispeče, i čak ispred nje postoji nadstrešnica ispod koje su stolovi za kojima se može jesti. Tu sam prošao zaista izvanredno, sa dve izvrsne vešalice u lepinji (130 dinara). Poslednjeg dana kad smo polazili za Novi Sad po planu grupa je svratila u restoran „Kamiondžije“ u Svrljigu gde sam se prilično razočarao. Suviše smo dugo čekali na jelo, za nas nije bilo supe da se poruči (valjda da bi se više popilo skupog pića) a konobarica me je prevarila 100 dinara. Uz to još ne daju fiskalne račune (sigurno ih neko iz vlasti štiti kad mogu tako), a jelo mi se ipak čini preskupo. U suštini porcije su velike pa se skoro redovno jelo pakuje, no bolje bi bilo kad bi se manje platilo a sve na licu mesta pojelo. Poručio sam 5 ćevapa u kajmaku i šopsku salatu za čega sam izgleda trebao platiti čak 700 dinara a mojom nepažnjom platio sam 800. Pojeo sam 3 i po ćevapa i šopsku  a ostatak spakovao i pojeo sutradan kod kuće. Rešio sam da ako sa nekom grupom dođem ponovo u ovaj restoran ipak jedem nešto kupljeno u obližnjoj radnji. Toliko o jelu.
Po dolasku u Belu Palanku negde oko 8 sati, naš vodič Tale nas je odveo do pekare gde misli da je najbolji burek, a to je pekara „Vruć burek“. Sreća je da sam doručkovao u Niškoj banji jer se napravila prilična gužva. Vreme sam iskoristio da svratim u kulturni centar, gde sam zatekao izložbu slika na kojima je bila naslikana jedna te ista crkva. Zašto se umetnik opredelio za samo jedan motiv nije baš jasno, osim ako je hteo da malo eksperimentiše. Posle Bele Palanke usledila je kratka vožnja do sela Divljana. Kod Obrazovno rekreacionog centra za decu parkirao se naš autobus i tu nas je čekao dok se nismo vratili iz šetnje.  To je jedna velika zgrada koja je delovalo prilično pusto i zapušteno. Tek kad smo se vratili sa pešačenja tu smo zatekli neku decu i njihove roditelje. Moguće je da tu i borave. Tale je održao pozdravni govor, objasnio nam da treba da savladamo visinsku razliku od preko 1000 metara i da ćemo se vratiti istim putem. Cilj za taj dan je bio da osvojimo vrh Pasarelo (1523 m) koji je sedma kontrolna tačka nove Niške tansverzale. Ja već godinama planiram da obiđem Nišku transverzalu za koju sam čuo da je prilično zahtevna. Ustvari teško da je Nišku transverzalu iko obišao iz cuga, jer je bila zvezdastog oblika, odnosno zahtevala je da se vraća u Niš. Zvezdast raspored kontrolnih tačaka nekako je razbijao koncepciju transverzale, pa je stara transverzala ukinuta i od 20.09.2008. uvedena nova transverzala sa kružnom stazom, dužine 131km, sa 13 kontrolnih tačaka. Tale je onima koji su hteli prodavao knjižice nove transverzale po ceni od 150 dinara. Inače zadatak celog našeg puta bio je da obiđemo dve prilično međusobno udaljene kontrolne tačke nove transverzale – kontrolne tačke 7 (Pasarelo, 1523 m) i 2 (Velika Tumba, 903 m). Pečate smo dobili pred   kraj puta, drugi dan. Iz knjižice može se doznati da Niška transverzala prelazi preko 4 planine: Suve planine, Svrljiških planina, Kalofata i Seličevice. Visinska razlika na stazi je 4940 m pri usponu i pri silasku. Podeljena je na 6 etapa, koje predstavljaju logičnu celinu svaka za po jedan izlet.

Tekst pripremio: Predrag Acketa, PSD Železničar, Novi Sad
Fotografije: Magdalena Seleši