Ozren i Devica

Opis akcije:

Tamo gde se iz Aleksinačke kotline naglo izdiže masiv Ozrena, iz samih stena, probija se bistra i hladna planinska reka. Na njenoj desnoj obali je poznati i dobro uređeni srednjevekovni manastir, a na levoj obali zgrada dečjeg odmarališta Lipovac. Tu smo bili smešteni, i zbog čistoće, kvalitetne kuhinje i ljubaznog osoblja,  ovo odmaralište možemo svakom preporučiti.
Uspon na Leskovik je išao po planu, bez ikakvih problema i zastoja, a i vreme nam je bilo saveznik. Nije bilo sunca da „prokuvamo“ na južnim padinama Ozrena i zato su svi koji su pošli, izašli na vrh. Ukupno 38 planinara. U povratku je bilo kratkotrajne i vrlo slabe kišice, koju da skoro nismo ni primetili. Kako smo se peli sve više, tako smo bili svedoci  kako proleće kasni sa svakim metrom nadmorske visine. Dole iznad Manastira, jorgovani su u punom cvetu, a gore pri vrhu jedva se i pupoljci primećuju. Ono što floru ovog dela Ozrena čini atraktivnom, jesu nekoliko gorostasnih stabala divoleske tj. mečje leske, od kojih je bar jedna stara i više od dve stotine godina. Četvoro planinara je još otišlo i do Crkvice u steni, čiji deo puta se delimično preklapa sa putem povratka sa Leskovika.

Sutradan, nakon ranog doručka, otišli smo preko Sokobanje na prevoj  Oštra čuka, koji spaja   (ili razdvaja) Ozren i Devicu. Tu su izašli iz autobusa oni koji će krenuti put Device (19 planinara), a ostale je autobus vratio u Sokobanju.
Po Devici, na putu,  ka njenom vrhu, vodio nas je Jovan Đokić iz Beogradskog psd „Kopaonik“, a tu je bio i njen odličan poznavalac Berislav Trajković iz Aleksinca.
Ovu malo poznatu planinu vredi videti, jer je to prostrana visoravan, visine Zlatibora.. Blago je nagnuta ka jugu, dok je sa severne strane, prema Sokobanji dosta strma i šumovita. Planina je još uvek bez markacija, jer je ljubitelji prirode tek otkrivaju. Put do vrha nije preterano naporan, čak se može reći i vrlo prijatan i pregledan. To je nekada bila velika travnata površina i tek poslednjih decenija počinju de se formiraju šume.
Od nekadašnjih šuma, gore, pri vrhu smo zatekli nekoliko viševekovnih bukvi. A na samom vrhu, tj. tik ispod njega je ulaz u jednu još uvek neispitanu pećinu.
U povratku smo prošli kraj snažnog kraškog vrela, na 900 m/nm visine, oko kojeg se  svilo malo pastirsko naselje, sada uglavnom napušteno.  A nešto niže, otkrili smo zanimljivo jezerce po kome i susedno selo nosi ime  - Jezero.
Oni koji dolaze na Devicu  prvi put, treba da znaju da meštani najviši vrh Device ne zovu Čapljinac, kao što piše na topografskim kartama, već Manjin Kamen,  kao i što, za Oštru Čuku kažu Ostra Čuka.
Nakon silaska sa Device, proveli smo  popodne u predivnom ambijentu Sokobanje. Put nas je dalje vodio kroz Aleksinac, do Ruske Crkve podignute na mestu pogibije ruskog Romea - Grofa Rajevskog (Vronskog). Ovaj lokalitet bi, uz malo dobre volje uložene u redefinisanje ambijenta i dobre reklame, mogao da u nekim budućim vremenima postane pandan Veroni, jer je roman Ana Karenjina obavezna lektira u skoro svim ozbiljnijim školama Evrope.

Nazad se krenulo prema već utvrđenoj satnici, koja je inače bila u potpunosti ispoštovana.
U Novi Sad smo stigli nešto pre 22:00.