Niška Transverzala
 

Opis akcije:
Petak, 15. april u 15:30. Novi Sad – Beograd – Niš – Divljana. Smeštamo se u odmaralište Crvenog krsta „Gaj“, na obroncima Suve planine, 6km od Bele Palanke. Stižemo oko 21:30. Objekat čist, domaćini nas ljubazno dočekuju. Smeštamo se u petokrevetne sobe sa kupatilom, večeramo. Lagana šetnja pred spavanje; iz Novog Sada nas je ispratila kiša, ovde sjajna mesečina.

16. april, subota. Vreme je vedro, doručkujemo do 7:00, a onda u autobus. Vozimo se do Bele Palanke, gde nam se pridružuje vodič Tale, sa svojim društvom. Nastavljamo još nekoliko kilometara do sela Vrgudinac, odakle krećemo na uspon. Vrgudinac je oko hiljadu metara udaljen od leve obale Nišave.

Krećemo na KT8 niške transverzale, Divnu Goricu (1389m). Izlazimo iz sela ka zaravni Jelovica. Čitav kraj je pun podzemnih voda; nailazimo na delove asfaltnog puta, koji je potpuno uništen. Sunce nas prati, može se planinariti u majicama kratkih rukava. Posle kraćeg odmora, nastavljamo duž padine, njenim najnižim delom, da bi preko hajdučkog plandišta, ali sad već po snegu, stigli na Divnu Goricu. Visina se lako pamti, godina kosovskog boja. Na plandištu su se hajduci, u ono vreme, krili od Đurđevdana do Mitrovdana i odatle silazili na puteve i pljačkali Turke. Tako je plandište dobilo ime.

Na vrhu, duža pauza; slikanje, drugi doručak. Hodamo po desetak santimetara nedavno napadalog snega, koji miriše na sremuš, jer njegovi izdanci izbijaju ispod snežnog pokrivača. Dok smo išli prema vrhu, stalno smi išli uzbrdo na jug, a sad preko grebena Preslap, idemo na istok, prema selu Mokra. Spuštamo se nemarkiranim stazama, u podnožje Rudine, da bismo ugledali Mokru. Iznad sela, skrećemo na jugoistok i silazimo pravo do našeg „Gaja“. Planinarili smo od 9:00 do 15:00, 6km uspona sa 1100m visinske razlike i 7km silaska, sa 900m visinske razlike. Čekao nas je ručak, taman da se prvo istiširamo i presvučemo.

U predvečerje, nas desetak je krenulo u obilazak manastira svetog Dimitrija, u neposrednoj blizini. Jedan je od najstarijih srednjovekovnih manastira u Srbiji. Zadužbina je braće Mrnjavčević. Ako navraćate u manastir, uradite to dok je još dnevna svetlost, jer nema struje. Ispred manastira, iskušenice vežbaju divnu crkvenu pesmu, sedeći na zidiću u dvorištu. Ostavljamo manastir u smiraju dana i krećemo prema selu Divljana, tražeći izvor. Nailazimo na dva ogromna hrasta. Sa desne strane je manji, mlađi (510 godina), a desno u dvorištu, stariji (1023 godine); sa severoistočne strane je šupalj, izgorela je sredina kada je udario grom pre nekoliko godina. U šupljinu stane 5-6 osoba, vidi se nebo kroz krošnju. Iako je tako stradalo, drvo je i dalje živo. Slikamo se, a iz kuće preko puta izlazi vremešna gospođa i kaže da zatvorimo letvice (kapijicu), kad izađemo. Gospođa, sa već spremnom torbom u rukama i mantilom, kreće sa nama u prodavnicu. Objašnjava nam atrakcije sela, i to bolje od nekog turističkog vodiča. Kaže da su starost hrastova izmerili stručnjaci iz Vinče, pre tri godine. Takođe su izmerili jačinu magnetnog polja oko hrastova i u njenoj kući i preporučili da se iseli, jer je zračenje veliko. Inače, ovo zračenje se može iskoristiti u svrhu lečenja raznih bolesti, ali nema naučne potvrde o tome. Idući dalje, gospođa nam pokazuje predivne gerbere, donete iz Beča. U nekoliko bašti ih ima, samo u njenoj su nestali, pojelo ih je slepo kuče, kako ona kaže. To je životinjica slična krtici, a hrani se podzemnim delom biljaka. Stigosmo i do seoske vodenice, na potoku, sa dva kamena točka. Koliko je stara, govori iskrzano kamenje, naslonjeno na zid vodenice. Još uvek je u upotrebi, a njno staro kamenje, kao zubi nekog starca, govore o nekim davnim vremenima. Konačno, tu je i prodavnica. Nezaobilazno pivo, kao i seoski muškarci na klupi ispred radnje, koji ispijaju svoje i prepričavaju dnevne zgode. Kišica nas je poterala nazad. Nekolicina pravi pauzu, kao slučajno, ispod lekovitog hrasta. Stigosmo u naš hotel i druženje se nastavlja do kasno u noć; neki su se opredelili za gledanje televizije.

Nedelja, 17. april. Doručkujemo do 7:00 i krećemo autobusom do Gornje Studene. Prolazimo kroz Belu Palanku, pa duž Jelašničke klisure i vodopada Ripaljka. Išli smo busom, dokle se moglo, jer je asfalt na više mesta uništen. Pridružuju nam se još dva planinara iz Niša. Prolazimo pored izvora, punimo čuture. Krećemo uz potok, ali ubrzo odustajemo, zbog prevelikog blata. Nastavljamo putem još neko vreme, a onda se odvajamo na planinarsku stazu i idemo uzbrdo, prema Mosoru. Prolazimo pred bakice koja bere sremuš. Laganim tempom stižemo do izlaska iz šume, gde pravimo pauzu. Tu su nas sustigli naši dugogodišnji prijatelji Singurilovići iz Kladova. Stigli smo pod sam Mosor (984m). Prikupljamo se i delimo u parove: po jedan iskusan i jedan ili dva mlađa planinara, pošto uspon na samu stenu Mosora zahteva određenu opreznost i pomoć manje iskusnim planinarima. Penjemo se polako i oprezno i svi bezbedno stižemo na vrh. Pogled predivan. Sa jedne strane se vide Trem, Sokolov kamen i Pasarelo, a sa druge, vrhovi Svrljiških planina, koji nas čekaju dogodine. Mosor je KT4 niške transverzale. Slikanje i doručak. Daleko dole, sa druge strane je selo Gadžin han. Kažu nam i da je tu negde, ispod Mosora, prolazio vojni put rimskog carstava – via militaris.

Tekst: Milan Radanović Brzi
Fotografije: Markov Anđelka i Alorić Novica