Mučanj, Češalj i Kukutnica

Opis akcije:
Planine Mučanj, Češalj i Kukutnica nalaze se u Zapadnoj Srbiji, na području Moravičkog  Starog Vlaha. Odlikuje ih pretežno krečnjački sastav. Padine koje nisu previše strme su pod šumom, a strmiji delovi su zbog erozije ogoleli, stenoviti i krševiti.
Selo Katići se nalazi u podgorju ove tri planine, udaljeno je dvadesetak kilometara od Ivanjice i poznato je po seoskom turizmu i sloganu „Udahnimo Mučanj“. Selo i pripadajući zaseoci nalaze se razbacani po valovitom terenu, na kome se smenjuju obrađene njive, pokošene livade i šume. Prelepe panorame, kao na slikama naivaca, „otvoreni“ vidici, svež planinski vazduh i mir karakterišu ovo područje.
Hotel „Logos“ se nalazi u Katićima na lokalitetu Vodice, čiji potoci formiraju reku Mali Rzav.  Okružen je raskošnim četinarima i brezama. Apartmanskog je tipa i nedavno potpuno renoviran. Osim što je besprekorno čist i uređen, odlika hotela „Logos“ je i gastronomska ponuda. Za doručak, na „švedskom stolu“ je bilo desetak đakonija tradicionalne kuhinje – pita zeljanica, pita od krompira, nekoliko zapečenih kombinacija povrća, testenina, pirinča i gljiva, zatim proja, sir, džem od kupina...

Na subotnju turu smo krenuli oko 8 sati. Vodila nas je Magdalena Seleši. Oba cilja naše ture smo videli ispred sebe, a najpre smo krenuli na Češalj. Nakon opuštenog pešačenja pristupnim seoskim putevima sa blagim usponom ušli smo  u staru bukovu šumu, ogolelu zbog niskih temperatura u prethodnom periodu. Provlačili smo se između drveća na strmini, jer nema staze a ni markacije, pa je trebalo birati prolaz i izbegavati kamenje. Izbili smo na vrh, divili se pejsažima ispod nas, fotografisali i odmarali se sedeći na travi između kamenja  u zavetrini šume. Zatim smo krenuli na drugu stranu, nizbrdo. Strminu smo savlađivali krivudajući, malo smo preskakali žice-čobanice i koristili stazice, koje je stoka napravila. Spustili smo se do asfaltnog puta koji od Katića vodi ka selu Jasenovo i došli na lokalitet Ravna Gora.Tu nas je čekao vodič, domaćin hotela Bora Pilić, da nas povede na Mučanj. Išli smo po makadamskom putu oivičenim gustom šumom sa obe strane. Uspon je bio umeren, a vreme sve toplije. Na desnoj strani puta naišli smo na putokaz na mestu gde se odvaja šumski put za Petkovu kolibu. Produžili smo ka vrhu i na platou-vidikovcu napravili pauzu. Ispod vidikovca su se spuštale strme krečnjačke stene i litice, a u daljini su se plavile okolne planine – Golija, Javor, Čemernica i ostale, poređane u redove kao modre kulise raznih nijansi.Uspon smo nastavili šumskom stazom ulevo i stigli do putokaza Savina voda, na koji nismo silazili. Polako se penjući, izbili smo na lokalitet i vrh, Jerinin grad. Na zaravnjenom platou nalaze se razbacane krečnjačke stene oivičene travom, a okolo se obrušavaju strme litice u doline sa obe strane.Sa visinom od 1534 m., Jerinin grad nadvisuje okolne vrhove, pa je vidik sa njega izuzetno lep. Najviša tačka Mučnja se nalazi na uzvisini u neposrednoj blizini platoa, ali je obrasla gustim rastinjem i nepristupačna, pa se zbog toga tamo nismo penjali. Uživali smo na platou Jerininog grada u posmatranju predela unaokolo, sunčali se i odmarali. Na Ravnu goru smo se spustili putem kojim smo i došli. Od Ravne gore do Katića smo išli asfaltnim putem, sve do hotela.

Zapazili smo u selu, da su starije kuće i staje pokrivene četvrtastim kamenim pločama tamne boje, približnih dimenzija 50x50 cm. Saznali smo da ovi krovni škriljci potiču iz kamenoloma kod sela Maće, udaljenog par kilometara od Katića. Maćanskih ploča više nema, jer je kamenolom zatvoren (tako smo čuli). Novije kuće nemaju taj tradicionalni krovni pokrivač odličnih osobina, već običan crveni crep. Bilo bi zanimljivo jednom otići u selo Maće i pogledati nalazište paleozojskog škriljca...

Nakon večere, u hotelu smo se družili, bilo je muzike i plesa, u čemu je učestvovala većina planinara.

U nedelju smo imali u planu da se popnemo na Kukutnicu. Vodila nas je Magdalena Seleši. Vreme je bilo oblačno, na momente je zapretila kiša, ali se nebo     uskoro razvedrilo i ponovo smo mogli da uživamo u modrini planina ispred nas. Na jednom platou pre najvišeg vrha, postavljen je spomenik poginulima u bici na Kukutnici, u Prvom srpskom ustanku, na dvestagodišnjicu, avgusta ove godine. Tu smo se malo zadržali, a zatim smo produžili ka vrhu šumskim putem, koji vodi ka okolnim selima; desnim krakom bi stigli u selo Bjeluša i dalje do Arilja. Do samog vrha nema staze, samo strmina pokrivena šumom i na kraju oštre gromade stena koje ga čine. I pored nepristupačnosti i vlažnog terena, nekolicina planinara se uspešno popela na vrh i bezbedno vratila na put.
U povratku smo se na jednoj raskrsnici podelili u dve grupe. Jedni su krenuli putem kojim smo jutros došli od hotela, a druga grupa je išla alternativnim putem pored zaseoka Čepovo (i kuće domaćina Čede Vlajkovića), zatim pored krompirišta, pa duž potoka, pa preko livada do sledećih kuća i šume. Usput smo počašćeni crvenim jabukama, koje su na golim granama izgledale kao ukrasi. Još malo smo hodali putem uz šumu i na vreme stigli u hotel. Nismo bili jako umorni, jer su ture ovde pretežno pešačke sa umerenim usponima. Nažalost, staze su nemarkirane, bez putokaza i, možda zbog toga, slabije posećene.
U hotelu smo se pripremili za povratak, ručali i krenuli u Novi Sad, zadovoljni doživljajem Mučnja, sa nadom da ćemo se ovamo još vratiti, jer smo izdaleka videli još zanimljivih staza i lokaliteta.