Miroč i Vratna

Opis akcije:
Petak, 1. maj. Polazimo autobusom u tačno predviđenom vremenu. Odmičemo brzo ka Zrenjaninu, pored nas promiču polja tek izniklog kukuruza, a žito tu i tamo tek je počelo klasati. Bostani su još pod najlonskim pokrivačem. Put je još prazan, pa tek, tek susretnemo poneki automobil. Ubrzo stižemo u Zrenjanin, gde smo na dva – tri mesta pokupili saputnike iz Zrenjanina i već hitamo ka Pančevu. Pravimo malu, iznuđenu pauzu i već smo na kovinskom mostu.
Vidimo Dunav, širok, namreškan, razbaškario se, potopio ševar i vrbake, pa izgleda kao more. Tek kod Velikog Gradišta primećujemo početak Đerdapskog jezera. Zavisno od vodostaja, ono je dugačko 135 do 265km, uzvodno od brane hidroelektrane Đerdap jedan.
Iznuđenu pauzu smo imali i kod Golubačke tvrđave. Zbog vetra i kratkoće raspoloživog vremena, obišli smo samo donje delove tvrđave. Golubačka tvrđava je izgrađena početkom XIV veka. Ima devet kamenih kula, do 25m visine. Držali su je Ugari, Austrijanci, Turci, Srbi, pa opet Turci, pa Srbi, u vreme Kočine Krajine i Prvog srpskog ustanka. Konačno je napuštena 1867. godine. Danas je jedna od najslikovitijih i najbolje očuvanih srednje-vekovnih utvrđenja.
Sledeća duža pauza predviđena je kod arheološkog nalazišta Lepenski vir, naravno, sa posetom muzeju. Prvo što smo po izlasku iz autobusa primetili, bio je natpis „Zbog popravke krova, muzej ne radi“. Sad nam je bilo jasno zbog čega nismo mogli uspostaviti vezu telefonom. Pokušali smo nekoliko puta, više dana i u različito vreme, ali sve je bilo uzalud. Stupamo u kontakt sa radnikom obezbeđenja i on nam kaže da krov na muzeju prokišnjava, deo eksponata odnešen je u Beograd radi restauracije, a unutar su postavljene skele i sve je zakrčeno i prekriveno. Na ulaznim vratima muzeja je poveći lanac i katanac.
Tu smo napravili dužu pauzu, ručali i nastavili put autobusom. Ubrzo je počela padati kiša, pa ispada da nas je kiša iz Lepenskog vira oterala. Prolazimo kroz Donji Milanovac bez zadržavanja i u prvi sumrak stižemo u Tekiju. Raspored za noćenje po privatnim kućama već je ranije napravljen. Nama nije pružena mogućnost da biramo gazdaricu, a gazdaricama je preostalo da svaka svoje goste odvede na spavanje.
Varošica Tekija je potpuno novo naselje, podignuto 1969-1971. godine. Terasastog je oblika i stisnuta između obale Dunava i planine Miroč. Skoro sve kuće imaju terase, verande, balkone ili nadstrešnice. Prepuno je ruža i hortenzija, koje ovde nazivaju tekijankama. Glavna atrakcija je Zlatna bućka Đerdapa, ribolovno-sportska i privredno-turistička manifestacija, koja ove godine počinje 13. avgusta. Dunav je ovde širok preko 4km.
Stara Tekija je potopljena, a bila je jedan km nizvodno, na samoj obali Dunava. Ostale su samo priče i izbledele uspomene o staroj slavi, o neustrašivim đerdapskim lađarima, o plovidbi, o dočecima i ispraćajima belih lađa, o ljubavi i o nostalgičnim rastancima. Do pre II svetskog rata, Tekija je bila ekonomski veoma jaka.U njoj je bila smeštena Đerdapska rečna uprava; locovi ili rečni piloti bili su dobro plaćeni (kao ministri) i bili su stacionirani u Tekiji. Preko Tekije se u obrenovačko vreme odvijao celokupan uvoz i izvoz za Srbiju.

Miroč, subota, 2. maj. Jutro je vlažno i veoma sveže; spoljna temperatura je oko 12 stepena Celzijusa.Ustajanje i okupljanje odvija se po utvrđenom redu. Ubrzo stižu i naši domaćini, planinari iz PD Vrh iz Kladova, njih petorica, na čelu sa predsednikom društva, Dimitrijem Mitom Singurilović. Autobusom uskoro stižemo na Golo brdo. Primećujemo putokaz na kojem piše Trajanova tabla 0,5km. Od našeg domaćina Mite saznajemo da je do ove, sada izdignute Trajanove table vodila staza sa Golog brda i da do iste treba sat hoda i isto toliko za povratak, ali je tako moglo nekada, jer su visoke vode jezera sada potpuno onemogućile raniji, uobičajeni dolazak do table. Sada je pristup moguć samo alpinistima i slobodnim penjačima, za sve druge predstavlja velik rizik.
Da podsetimo, Trajanova tabla je postavljena 103. godine, po završetku puta kroz najuži deo Đerdapske klisure, Kazan. Natpis na tabli, između ostalog, kaže „da imperator Trajan savladavši planinsko i dunavsko stenje gradi ovaj put“. Trajanova tabla je prvi put zaštićena 1891. godine, a 1969. je sa komadom stene, dakle deo Trajanovog puta i stena na kojoj je tabla, težine od oko 260 tona, podignuta za 25m visine i tako spašena od potapanja u Đerdapsko jezero. Da napomemo, i drugi rimski imperatori su gradili ovaj put, Dioklecijan i Tiberije, ali je Trajan izgradio deonicu kroz Kazan. Trajan je živeo od 53. do 117. godine nove ere, a imperator je postao 98. godine.

Mi sada sa Golog brda nastavljamo  put peške; u početku se krećemo desnim obodom Tisa padine, najveće i najduže vrtače na Miroču. Elipsastog je oblika i duga je oko 1km. Idemo lagano, sa kratkim zastojima na nekoliko mesta, za oko dva i po sata izađosmo na greben kod lovačke čeke na istočnom delu Malog Štrpca (626m). Štrbac znači krezavac, čovek bez zuba. Ma koliko truda uložili i znoja prolili da bismo stigli dovde, pogled sa ovog vidikovca nije skupo plaćen. Samo što smo izašli na greben, vidimo: kroz Kazan prolazi putnički brod pun izletnika. Zastadoše petnaestak minuta naspram Trajanove table i otploviše nazad, uz Dunav.
Svuda oko nas rascvetali su se jorgovani. Sa našeg vidikovca, iako se mi trudimo da pronađemo bolje mesto za posmatranje, dole duboko ispod nas, vidi se izlaz iz Kazana, cela rumunska obala i velika površina Đerdapskog jezera. Površina vode je zelena. Danas je u Kazanu mirno, poneki gliser na kratko zapara mirnu površinu jezera, kao vilin konjic baricu, i sve se ponovo smiri. Nekad je u Kazanu bilo vrtloga, vrilo je kao u kotlu, voda je penila i zbog toga nazin Kazan. Vidimo, kao na dlanu, preko, u Rumuniju, na obodu estuara reke Mrakonije, u prirodnoj steni isklesan lik Decibala Dačkog, vladara protivnika, rimskog imperatora Trajana. Visina lika je oko 100m, a širina 40m. Priroda je umetniku-klesaru podarila šubaru od vegetacije za glavu Decibala, ali je stena nedovoljno čvrsta, pa se moralo intervenisati betonom. U blizini ušća Mrakonije, umesto starog, potopljenog manastira, podignut je novo manastir.
Dan je sunčan, pa je vidikova linija daleko na horizontu zamagljena i konture su nejasne i ne možemo svi da vidimo na jugoistoku deo površine Dunava, kod Milutinovca. Posle 40-minutne pauze i okrepljenja, polako se pomeramo, uz povremena zastajkivanja, grebenom ka zapadu. Dalje, silazimo sa grebena u visoku šumu i spuštamo se pored i između brojnih vrtača, iz kojih u zimskom periodu struji topao vazduh. Još pola sata hoda i dolazimo na zaravan Ploča, uravnjenim prostorom nad Kazanom, na kome je izgrađen reprezentativni objekat za uzgoj divokoza. Idemo dalje, na neobezbeđeni vidikovac na Ploči. Silazimo na svoj rizik, nekoliko metara niz liticu Kazana, odakle vidimo samo parče Dunava i čini nam se da stene na rumunskoj obali možemo rukom dohvatiti. Ovde se priroda ponudila u svoj svojoj surovoj i jezivoj lepoti. Vraćamo se nazad i premeštamo 300m dalje, obezbeđeni ogradom vidikovac dva. Odavde je pogled veoma dobar i vide se dobro ulaz i izlaz iz Kazana, kao i ono mesto na kome smo maločas bili.

Vredno je napomenuti da se na kartama-sekcijama 1:25000 Veliki Kazan nalazi ispod Malog Štrpca, a Mali Kazan ispod Velikog Štrpca. Zamena teza, kao na Povlenu, primeti jedan od sagovornika. Sa vidikovca, za oko 30 minuta, spustismo se na obalu Dunava u Kazanu, gde nas je čekao autobus. Ukrcavamo se i odlazimo za Kladovo, u stvari Kostol, gde se nalazi ostatak dobro očuvanog i zaštićenog jednog stuba Trajanovog mosta. Stubu prilazimo hodom oko 500m poljskim putem. Stub stvarno impozantno deluje, obezbeđen je zidom i vodenim kanalom, naročito od turista i znatiželjnika, koji bi hteli za uspomenu da čupnu bar jedan kamičak.
Trajanov most je bio i ostao čudo jednog davno prohujalog vremena. Izgrađen je 103-105. godine preko Dunava, kod mesta Kostol. Most je bio dugačak 1127m, imao je 20 stubova visine po 45m, sa rasponom između stubova 50m. Most je podignut radi osvajanja Dakije (sadašnja Rumunija) od strane Rimljana i njeno povezivanje sa već oformljenom provincijom Mezijom na desnoj strani Dunava. Most nije bio dugog veka. Došli su Huni i Avari i ubrzo se shvatilo da im most samo pomaže da pređu reku, pa je uklonjena konstrukcija sa stubova. Ostao je samo po jedan stub na srpskoj i rumunskoj strani Dunava, da podseća kako je nekada i moćni Dunav bio ukroćen.
Predviđeno je da se u skoroj budućnosti u rad pusti hologramska slika Trajanovog mosta, koju će u tri dimenzije osvetljavati devet lasera. To bi bila jedna od najvećih atrakcija, jer bi most noću svetleo, dok bi lađe koje plove prema njemu „udarale“ u bedeme građevine, nakon čega bi iluzija nestala. U tu svrhu Evropska unija je odobrila Opštini Kladovo 180.000,00 eura za izgradnju puta i parkinga na lokalitetu Pontes. Ovo bi sve bilo u okviru projekta „Trajanov most od prošlosti ka budućnosti“.
Posle razgledanja ostatka mosta, vraćamo se ponovo u Kladovo. Odmor, osveženje, riblja čorba, šetnja i razgledanje grada po želji i povratak u Tekiju, gde smo stigli oko 20:00 sati.

Nedelja, 3. maj. Pomerili smo vreme polaska, umesto u  11:00 sati, mi polazimo u 9:00, da bismo se više mogli zadržati u kanjonu reke Vratne. U Kladovu ponovo kupimo naše prijatelje planinare i preko predela Ključ hitamo ka Brzoj Palanci. U području Milutinovca primećujemo na Dunavu, sada opet jezeru, šepuri se, ili bolje reći, pleše jedno omanje jato labudova; među njima ima i mladih, razaznaju se po svetlosivom perju na krilima. Posle Brze Palanke, u blizini ušća Slatinske reke, u daljini vidimo deo brane HE Đerdap II. Mi se uskoro  moramo oprostiti od Dunava, a Dunav nastavlja svoj put da teče i otiče, promiče i odmiče,  prolazi, udaljava se i odlazi na put bez povratka. Tamo daleko, potonuće u sinje, čitaj: Crno more, gde će ga popiti ogromne ribe morune i od njega neće ostati nikakav trag. Setih se, na trenutak, bajke iz ranog detinjstva.
Uz Slatinsku reku ređaju se seoska naselja Slatina, Urovica i nešto malo dalje Vratna. Na sve strane i tik uz ulicu, vide se nove, moderne, raskošne i velelepne kuće. Spolja tako deluju; nadam se da su i unutra takve. Kuće su tako zbijene, ponegde izgledaju kao da su naslonjene jedna na drugu. Odudaraju neki detalji, kao terasa celom stranom kuće, ili pak na spratu opasala celu kuću kao prsten. Zastakljeni ulazi i tremovi, zidane velike kapije, natkrivene i sa imitacijom antičkih stubova, više deluju kao kičeraj, nego što imaju praktičnu primenu. Saznajemo da su ih izgradili naši gastarbajteri, mahom zaposleni u Francuskoj i Švajcarskoj. Kuće su, uglavnom, prazne, nađe se tu i tamo poneki starac ili starica. Čini mi se, grade kuće, kao da se nadmeću u moći i imovini, ili jedan drugom teraju neki komšijski inat, što je bliže istini. U svemu ovome prednjači selo Urovica.
Stižemu u vratnjansku dolinu i zaustavljamo se pred kapijom lovišta Vratna i zgradom odmarališta EPS-a. Naravno, prethodno smo prošli kroz selo Vratnu, zbijeno, stisnuto i ušuškano oko istoimene reke. Kroz kapiju lovišta ulazimo u dužu poljanu, preko koje će nas poljski put dovesti do manastira. Prizor u ovom sunčanom danu deluje zaista veličanstveno. Manastir je pri kraju doline, ispod same kamene litice. Dole je sve zeleno, pa se onda smenjuju i mešaju zelena, bela i plava boja i na kraju, gore, nebo, vizantijsko plavo. Posetili smo manastir i, da kažemo nekoliko reči o njemu.

Tekst pripremio: Cvetin Ristanović
Fotografije: Goran Mijoković