Medvednik

Opis akcije:
U subotu smo krenuli ka vrhu Medvednika šumskom stazom iznad doline reke Zavojšnice, u smeru izvorišta. Na lokalitetu Ravne livade – raskrsnici više šumskih puteva, skinuli smo višak odeće i krenuli na uspon, stazom kroz šumu, po lišću i kamenju. Kad smo se približili grebenu, vetar je postajao sve jači i hladniji, šuma ređa, a drveće slabo razvijeno i deformisano. Na vrh (1244m) smo stigli za jedan sat i 45 minuta. Na levoj padini raste pretežno crni grab, a na desnoj bukva. Nakon kratkog odmora, nastavili smo u istom smeru, markiranom stazom najpre kroz šumu, a zatim strmom stazom prekrivenom visokom travom i kamenjem.Na levoj strani grebena otvorili su se vidici, zastali smo na vidikovcu na vrhu Platna – vertikalne stenovite uzvisine – i posmatrali planine ispred nas. Produžili smo kroz šumu nizbrdo i došli do puta koji vodi ka vidikovcu Vojinova stena. Popeli smo se ivicom litice, po travi i kamenju pored starih, čvorugavih bukava, obišli ceo prostor i ugledali stenu Platno u celini. Zbok jakog vetra, požurili smo nazad ka izvoru Kedina voda, koji su uredili lovci Valjevske Kamenice. Nakon pauze, popeli smo se na prelepu livadu i spustili se po njoj na put ka domu. Stigli smo u dom pre kiše.

U nedelju smo išli dolinom rečice Zavojšnice, koja teče oko Medvednika i uliva se u Ljuboviđu. Hodali smo po dubokoj i uzanoj dolini niz rečni tok, malo sa jedne, malo sa druge strane reke. Na strmijem terenu, nailazili smo ponegde i na vodopade, pa na bazene, što nas je primoralo da povremeno napustimo obalu i hodamo po strmim šumskim padinama, pokrivenim debelim slojem lišća. Bilo je baš zabavno ići po bespuću i slušati šumore koje stvara voda padajući preko kamenja. Kada smo se spustili oko 200m od početka ture, dolina je postala šira, vidici otvoreniji. Ugledali smo masiv Medvednika, stenovite litice Platna, Vojinovu stenu – sve lokalitete pored kojih smo prolazili prethodnog dana, tokom silaska sa vrha. Došli smo do puta koji vodi ka Valjevu i napustili Zavojšnicu koja je produžila ka podgorini. Naišli smo na zaselak Suvodanji i na kuću Bogićevića. Ljubazna domaćica nas je pozvala na kafu. Sedeli smo na suncu, razgovarali o životu u planini i odmorili se. I ovde smo stekli utisak da se za ljude koji žive u planinskim selima malo čini da im se omogući normalniji život u, ponekad, surovim uslovima. Ima ovde plodne zemlje, dobrih pašnjaka, ljudi tu žive oduvek, spremni da rade i opstanu na svojim imanjima. To se izgleda ne ceni na pravi način, kao da nikome nije potrebna hrana, koju oni svojim trudom, znanjem i iskustvom mogu da proizvedu. Uz materijalne pogodnosti i veću brigu države, korist bi bila višestruka, a nagrada zaslužena.

Od Bogićevića smo krenuli, kratko po kamenom putu za Valjevo (udaljeno oko 40km), a zatim se strmom stazom uputili ka prevoju Kozila, ili Plandište, kako ga takođe zovu. Dan je bio vedar, vidljivost odlična, boje panorame prelepe. Produžili smo ka domu, uživali u podnevnom suncu i blagom usponu, popeli se na livadu sa koje se već video dom, malo se odmorili i uskoro završili turu.

Nakon ručka smo krenuli u Novi Sad. U Poćuti smo skrenuli desno na stari put za Valjevo s namerom da obiđemo crkvu Gračanicu. Potiče iz XV ili XVI veka, nalazi se u selu Tubravić, a pripada zaseoku Gračanica. Oko crkve, reka Sušica pravi okuku i doprinosi izuzetnoj svežini ambijenta. Ceo kompleks je pod zaštitom, kao spomenik kulture. U porti crkve se nalazi nekropola, po izgledu veoma stara. Verovatno je na istom prostoru bila ranije mnogo starija crkva, o čemu nema pouzdanih podataka. Nakon razgledanja crkve otputovali smo u Novi Sad i stigli oko 19:00 časova.

Tekst pripremio: Smilja Ninkov, PSD Železničar, Novi Sad