Meček

Opis akcije:

Krenuli smo u petak sa zakašnjenjem, jer je jedna novopečena planinarka javila da se zaglavila u liftu i da odmah stiže taksijem. Posle pola sata smo najzad krenuli. Ovako nešto još nam se nije desilo.

Imali smo sreće na putu; nije nigde bilo gužve, a i na granici smo bili jedini autobus. Zadržali su nas samo koliko su morali, tako da smo pre 12 bili na domak Pečuju, u restoranu da se osvežimo i javimo domaćinima: Bela da nas dočeka ispred internata, a domaćica internata na ulazu u uži centar grada,  sa unapred kupljenom dozvolom za naš autobus, jer se skupo kažnjava vožnja centrom grada bez dozvole.

Našli smo se sa ljubaznom Marijom, a ubrzo posle toga smo stigli pred internat gde nas je čekao Bela, naš vodič po Mečeku. Sada nas je poveo do menjačnica, da razmenimo evre za forinte i do Informacionog centra, pa smo svi uzeli plan grada Pečuja, kao i kalendar kulturnih događaja u gradu  (na srpskom jeziku). U pola tri smo podelili ključeve od soba, da bismo u 3 stigli do obližnje Kuće šampanjca, gde smo imali zakazano razgledanje vinarije i degustaciju šampanjca, za one koji vole ovakve događaje. Vinarija je stara 150 godina, a od 1996. vlasnik je jedan Šveđanin, koji gotovo sav proizveden šampanjac (6 vrsta) izvozi u Švedsku. U Mađarskoj se može kupiti samo u nekoliko velikih diskonta i u prodavnici u krugu vinarije.

Posle vinarije, čekala nas je saradnica jedne agencije u Pečuju, koja nas je povela u 90 minutni obilazak šireg centra i ispričala na srpsko-hrvatskom jeziku dalju i bližu istoriju Pečuja, kao i ponešto iz sadašnjeg vremena. U međuvremenu nam se pridružila Rita, druga osoba zaslužna za naš dogovoreni program.

U subotu smo se svi našli u 7 sati u autobusu i zajedno sa našim vodičima pošli prema Mečeku, onako kako je pisalo u našoj najavi. U podnožju Mečeka su nam se pridružili još neki članovi pečujskog Poštara, njih dvanaestoro. Od 50 naših planinara, samo petoro je ostalo u autobusu i zajedno sa vozačem otišlo na naš krajnji cilj da nas sačekaju, a mi smo – nas 59 - laganim tempom, započeli uspon prema najvišem vrhu Zengo – 682m. Usput beremo sremuš. Već u pola jedanaest smo svi stigli, savladavši dosta strm uspon. Na vrhu nas je čekalo iznenađenje – naše domaćice su nas poslužile sa nekoliko vrsta domaćih kolača, koje su same umesile, a domaćini crnim i belim vinom. Malo duža pauza, potrošnja đakonija, fotografisanje, nas nekoliko se popelo i na toranj.

Krećemo na drugu stranu, u potragu za obećanim božurima. Posle dužeg silaska i još jednog uspona, stižemo do jedne kosine, prepune rascvetalih i još nerascvetalih božura. Opet pauza za slikanje. Idemo dalje, stižemo do lepog odmorišta i izvora hladne, pitke vode. Pauza i nastavljamo dalje, do našeg autobusa. Tura od 12km sa visinskom razlikom oko 500m. Prešli smo je zajedno, kao jedna grupa, bez razvlačenja, najviše zahvaljujući našem vodiču Beli, koji se često osvrtao i tražio poslednjeg u koloni i zastajkivao, čim bi primetio da zaostaju. Tako je 59 planinara sa raznom dužinom planinarskog staža (bilo je nekoliko sasvim novih), stiglo u isto vreme do našeg busa i Caneta, koji nas je odvezao do 60-tak km udaljenog Sigetvara. Podelili smo ulaznice i bonove za ručak, koji je unapred bio dogovoren. Malo je onih koji su odlučili da se neće kupati u lekovitoj i toploj vodi nekoliko bazena ove banje. Mogli smo da biramo: toplija voda unutra i manje topla u bazenu na otvorenom. Smenjivale su se kaskade i masažni mlazevi na nekoliko mesta u svim bazenima. Pred zatvaranje, presvukli smo se, osušili kose – fenovi su svuda po garderobi i posle 19:00 krenuli za Pečuj. Opet slobodno veče.

U nedelju smo, opet po planu, krenuli na sasvim drugi kraj Mečeka i prešli 8km lagane, šumske staze. Videli smo ostatke Paloš manastira koji je osnovan u XIII veku, kao i kasnije sagrađen novi objekat pored ostataka manastira. Opet su nas Mađari iznenadili: danas su neke druge žene pošle sa nama i donele svoje kolače, palačinke, a i vina je bilo još. Lepo smo se okrepili, nastavili dalje i prošli pored nepreglednih polja sremuša. Dokle god je pogled dopirao, levo-desno, napred-nazad, svuda sremuš. Onda jedna velika poljana sa svim pomoćnim sredstvima za zabavu: ljuljaške, klackalice, tornjevi, dizajnirani tako da smo i mi odrasli mogli da se zabavimo. Vreme neumoljivo prolazi, moramo dalje. Prolazimo jednim delom Mečeka koji je prepun nekih velikih gromada i svi se pitamo otkud ovoliko stena u Panoniji? Spuštamo se nekako oko stena i pravimo fotografije, mogli bismo reći da smo negde na 2000m. Tačno u 12:00 stiže poslednji do kafanice u selu gde nas čeka Cane. Piće i kafa na brzaka, presvlačenje i odlazak do obložnjeg šoping centra. Pozdravljamo se sa našim domaćinima, a mi se delimo: Kika, Tesco, Intersport, Metro, Elektroworld i još nekoliko. U Intersportu su svi dobro prošli: bila je akcija ako kupiš 4 nečega, imaš 20% popusta. Celu našu grupu (koja je ušla) tretirali su kao jednog kupca, pa su svi dobili popust, pa i za 1 komad kupljene stvari. Većina je kupila mađarske specijalitete u Tescu, a preostalo vreme smo pili sok i kafu do polaska. Još jedan pozdrav Riti i Beli, ostali su sa nama do poslednjeg minuta.

Krenuli smo u 15:00, u 20:30 bili u Novom Sadu. Naši putnici za Aleksinac, Niš, Trstenik, Šabac stigli su na ranije autobuse. Na licima zadovoljstvo zbog tri lepa provedena dana. Zbog iznenađujuće gostoljubivosti naših domaćina. Zbog prelepog grada o kome smo malo znali. Zbog nekih novih saznanja o kulturi pijenja šampanjca. Zbog lepih planinarskih tura koje su nam priuštili mađarski Poštari.

Tekst pripremila: Magdalena Seleši
Fotografije: Magdalena Seleši