Jastrebac

Opis akcije:
U subotu, 19.septembra 2009. godine, krenuli smo iz planinarskog doma “Žarko Žarić” PSD “Jastrebac” iz Kruševca (521m) na planiranu turu, na vrh Velika Đulica (1491m), malo posle 7 sati. Vodio nas je Milorad Stanković Beli, naš dugogodišnji planinarski prijatelj, član PSD “Jastrebac”. Vredni planinari ovog društva uredili su i obeležili više, pretežno međusobno povezanih staza, da bi učinili dostupnim svim ljubiteljima najlepše lokalitete ove planine. Sistem planinarskih staza Velikog Jastrepca u aktuelnoj verziji biće opisan u knjizi, koja će uskoro biti izdata.

Mi smo krenuli iz doma stazom broj 4. Jutro je bilo tiho i prijatno sveže, blago maglovito, a staza vlažna i meka, natkrivena bogatim krošnjama drveća, sa kojih povremeno padaju sitne kapljice vode.Ubrzo smo naišli na solidno ozidanu Siminu česmu. Na spomen ploči piše da je posvećena nekadašnjem članu PSD “Jastrebac” Simionu Lajiću. Lep je običaj u ovom društvu da se uređuju izvori i grade česme po planini i da izražavaju zahvalnost svojim zaslužnim članovima. Uskoro smo krenuli levo, gore, na strmu šumsku stazicu i došli do zapadne ograde “Lovno uzgojnog centra”, na Prokopačkoj kosi. Hodali smo uz ogradu i dalje do prevoja Prokop, čija nadmorska visina iznosi oko 990m. Sve do Berlinskog kongresa 1878. godine, tu je bila granica između Srbije i Turske. Tu se nalazi naš prvi cilj – Majorova česma. Posvećena je komandantu Barutanskog bataljona Vojnotehničkog zavoda “Obilićevo”, pešadiskom majoru Veliboru Miloševiću (1889-1938). Industrija “Miloje Zarić” iz Kruševca, popravila je ovu česmu 1989. godine. Visinska razlika od doma do Majorove česme je oko 470m, a hodali smo ko 2,5 sata. Uz ledeno hladnu vodu, prijala nam je i pauza.

Sledeći lokalitet ka kome smo se uputili je Panin, prevoj na 1297m. Sa putokaza čitamo da ćemo se penjati stazom broj 13. Naišli smo na izvor Turska voda; to je jedan od toponima vezanih za prošlost ovog kraja. Nastavljamo uspon kroz mokru podlogu. Jastrebac je veoma bogat vodom, od tvrdih je stena, te se šuma i sama zasejava i raste, a staze koje se ne koriste često, brzo prekriva ostruga, tj. loza kupina i drugog bilja. Kako odmičemo dalje, staza se sve više gubi, a mi se još uvek sa elanom probijamo, osvežavamo se kupinama i pomno pratimo vodiča, koji pokušava da iznalazi malo manje zarastao teren, u blizini markirane staze. Pomalo izgrebani, pa i umorni, posle sat-dva prihvatamo predlog vodiča da  na raskrsnici na prevoju Panin skrenemo desno i popnemo se na vidikovac Svetla stena (1363m). Odatle ćemo videti vrh Velika Đulica i proceniti možemo li doći na cilj današnje ture. Na kamenu gromadu Svetla stena smo se nekako uspentrali, napravili pauzu i malo jeli. U daljini, u magli, videla se Velika Đulica, najviši vrh Jastrepca. Trebalo bi se spustiti sa prevoja, a zatim se popeti na vrh, odn. blizu vrha, zbog prirode objekata koji se tamo nalaze. Moglo se očekivati i da je teren obrastao strugom. Obzirom da se trebalo i vratiti do doma do večeri, odlučili smo da sa Svetle stene, pored Mečjih stena, krenemo nazad, drugim putem do doma. Kratko smo još hodali duž prevoja Panin, a onda smo se počeli spuštati ukopanom, strmom stazicom-serpentinom. Spuštali smo se strpljivo i pažljivo pristupnom stazom na Mečje stene. U tom području se u šumskom okruženju uzdižu stene eruptivnog porekla, velikih dimenzija, glatke i tvrde. Staza je dobro projektovana i omogućava obilaženje gromada, uz podnošljivu strminu. Ovde je, očigledno, uloženo mnogo truda i vodič nas je molio da ne pravimo prečice, jer je teren trošan, pa se staza lako obrušava, čime bi se sve dovelo u prethodno stanje i pristup bi bio mnogo teži. Kad smo prošli gotovo 2/3 staze, došli smo do markirane kružne staze, unutar područja Mečjih stena. Većina planinara je krenula za vodičem po još malo strmijoj stazi  i uživala u prizorima i popodnevnom suncu. Iznenada, napale su nas ose. Hodajući, poremetili smo im mir i one su pristizale odnekud i ubadale koga stignu. Nakon iznenađenja i početne konfuzije, deo grupe se spasao begom naviše, a ostali su se kružnom stazom vratili na zborno mesto. Pojedini planinari su dobili i po više od deset uboda, jako ih je bolelo i peklo, a oko uboda su nastajali otoci. Kad su se napadnuti malo smirili i pomirili sa nastalim tegobama, krenuli smo dalje, još neko vreme serprntinskim stazama, a zatim širokim, šumskim putem. Došli smo do dela ograde Lovno uzgojnog centra sa kapijom, a onda do još jedne česme. To je bila Mirčetova česma, a u čast planinara Miroljuba Milojevića.Voda nam je dobro došla, malo smo se i odmarali, a oko 17 časova, došli smo u dom, stazom broj 3. Svi smo hodali zajedno, proveli smo divan dan na lepim mestima i stazama, a nekolicina je, na žalost, stigla u dom sa posledicama susreta sa osama.

U nedelju, 20. septembra, išli smo na Golo brdo. Obzirom na napore na stazi prethodnog dana, a i zbog neprijatnosti zdog uboda osa, manja grupa planinara je krenula nešto pre 8 sati. Krenuli smo stazom levo od doma, pa ubrzo skrenuli desno, gore, na markiranu stazu broj 5, koja vodi ka lokalitetu Trnjača. Prva polovina staze je strmija, uzana i ponegde ukopana. Zatim se izlazi na šumski put, skreće se desno i pravo do Trnjače. Sa nama je krenuo i jedan veliki pas, rase poreklom sa severa, te je zagazio u svaku baru na putu, da se rashladi. Često se spuštao u šumu na strmini sa naše desne strane, ali ulovio nije ništa. Pauzu smo napravili kod Čakljine česme, nazvane po šumaru Svetozaru Đuriću, Čaklji. Kod rasrsnice na Trnjači smo skrenuli na stazu broj 6 i nakon 15 minuta hoda šumom, starom i na kraju kroz paprat stigli na Golo brdo (884m). Čeka koja je tamo postavljena je prilično oronula. Bilo je 10 sati kad smo stigli, malo smo brali drenjine, a zatim se vratili istim putem nazad. U domu smo bili oko 12 sati.

Još nešto o Golom brdu. Ono više uopšte nije golo, već je obraslo šumom i drugim rastinjem. Navodno je pre II svetskog rata jedan koncesionar, zbog problema sa transportom drveta, zapalio ostatak neposečene šume, da bi nadoknadio gubitak. Šumu je prethodno osigurao, naplatio osiguranje, odn. štetu, a ostalo je golo brdo. Vremenom se šuma obnovila, ali je naziv Golo brdo, ostao.

Nakon ručka, smestili smo se u naš bus i oko pola sedam stigli u Novi Sad.

Nama je bilo lepo, a nadam se da će sledeći put više planinara odlučiti da ide na Jastrebac, koji je moćna, prelepa planina.

Tekst pripremio: Smilja Ninkov, PSD Železničar Novi Sad
Fotografije: Novica Alorić