Cer

Opis akcije:
Subota, 23. oktobar.
Ne ranimo iz Novog Sada. Polako se vozimo preko Fruške gore, pa u ravnu Pocerinu, Šabac, Varnu, Sinošević i na kraju, selo Tekeriš. Idemo i da se poklonimo senima naših slavnih predaka, koji izginuše u čuvenoj cerskoj bitci 16-19. avgusta 1914.godine.

Ova bitka je ušla u istoriju ratovanja. Izučava se  na vojnim akademijama. Ušla je u udžbenike i na filmsko platno.

Stojim ispred skromne spomen kosturnice; za neverovati je da ispod te gomile kamena leži 3000 kostura naših predaka, junaka. Na prednjoj strani, mermerna ploča. U centralnom delu, grb Srbije, sa Nemanjinom krunom i datumom 18.08.1914. Ispod grba, velika rečenica, sa malo reči: Vaša dela su besmrtna. Na vrhu spomen kosturnice, večnu stražu drži gvozdeni orao, koji u kljunu drži venac pobede. U blizini spomenika, na zemlji, mermerna ploča, na kojoj je urezano: VOJNIKOVA ŠANTELIJA

Na ovom mestu je rasla i rađala breskva, iznikla iz grla srpskog vojnika, poginulog 1914. Ovu breskvu zasadiše učenici o.š.“Stepa Stepanović” u Tekerišu, povodom 90 godina od cerske bitke.

1914-2004
O slavnoj cerskoj bitci i porazu austro-ugarske vojske na Ceru, piše i poznati novinar Egon Ervin Kiš, koji kaže: Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Bekstvo je započelo i vuklo nas je za sobom. Jedna potučena vojska – ne; jedna razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu, prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje, mamuzama; oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore, ili gazili kroz redove pored puta, u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske: pešaci, artiljerci, vojnici iz landvera, bolničari, saperi. Sa svih visova i kroz polja, jurili su topovi bezobzirno na drum, već zakrčen kolima; probijali se kroz komorske kolone, ne obraćajući pažnju na psovke vozara i podoficira, na zapovesti oficira. Gazilo se preko ljudi, preko točkova lafeta, poljskih kuhinja. Kola i topovi zapinjali su jedni o druge, konji su se ćiftali i grizli, već upola pobesneli od udaraca bičem. Nije se više moglo ni napred, ni nazad. Opšta depresija izražavala se neprekidnim proklinjanjem i sumnjičenjem vođa: ”Potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Onom ko ima protekcije, poverava se sudbina stotina hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju.”

Stižu tri autobusa školske dece. Ovaj čas istorije na otvorenom, sigurno će im dugo ostati u sećanju. Odlazimo autobusom do planinarskog doma, odakle ćemo započeti planinarenje.

Dom je u fazi renoviranja, pa nam ne smeta da napolju doručkujemo i da se poskidamo u majice kratkih rukava. Krećemo polako ka vrhu Trojanov grad (607m). Ovo je pravo, lagano planinarenje. Uživamo u suncu i okolini. Posle kraćeg uspona, izbijamo na Trojanov grad i vojni objekat u blizini. Sa ove kote, puca pogled na skoro sve vrhove Cera. Slikamo se, odmaramo,  i polako, u blagom luku krećemo prema Tekerišu.

 Krećući se kroz šumu, dolazimo do razvalina trojanskog grada, gde se okupljamo i slikamo. Spuštajući se dalje kroz šumu, nailazimo na vikend naselje, odakle puca divan pogled na sva sela do Šapca. Jedan vikendaš, vojno lice u penziji, poziva nas na vino i rakiju. Opet pauza, odmor, druženje. Nastavljamo spuštanje. Pečurki, gljiva ima dosta, ali na žalost u njih se ne razumem, pa ih samo fotografišem. U blizini Tekeriša, izlazimo na asfalt. Dolazimo do autobusa, koji nas vozi do restorana, na ručak. Ručak po izboru. Posle ića i pića, pravimo malu šetnju do banje Badanje.

Banja je smeštena u selu Donja Badanja i na vrlo interesantnom je mestu. Smeštaj je u novijem, manjem objektu, a fizikalna medicina i terapija se vrši u starim objektima. Pri kraju gradnje je ogroman, nov objekat. U ovoj banji se leče bolesti lokomotornog aparata, kožne bolesti, ginekološka oboljenja, sterilitet. Uključene su: fizikalna terapija, hidroterapija, sumporovito blato, ručna masaža.

Posle obilaska banje, sedamo u autobus (koji je stigao prazan, za nama) i krećemo za Novi Sad. Danas smo prešli ukupno deset km. Dan je prošao u lepoj i opuštenoj atmosferi. U Novi Sad stižemo pre mraka.

Tekst pripremio: Milan Radanović Brzi
Fotografije: Magdalena Seleši i Milan Radanović Brzi