Ima li mamurnih?

U narodu postoji više načina za borbu protiv mamurluka:
- Neki kažu najbolja je kisela čorba.
- Drugi opet tvrde da od rasola boljeg leka za tu muku nema.

A naravno uvek ima onih ''posebnih'', koji izumevaju nešto svoje.

E tako su ''Poštari'' pre više od deset godina smislili novogodišnji izlet.

Nije to samo trežnjenja radi, ko je pio – pio, al' svi smo jeli. Treba to malo i sagoreti. I naravno ne samo to. Pa napolju je ovih dana prava zimska idila, sneg zabelio, svi u tom nekom pozitivnom prazničnom raspoloženju, željni druženja, treba li još razloga?

Krenusmo oko 9 sati iz centra Rakovca žuto-belo-žutom stazom kroz seoski atar, jer snega ne beše mnogo, za razliku od lanjske godine kada smo morali asfaltom sve do Zmajevca. Dan je bio odličan – temperatura je bila tek koji stepen ispod nule, nije bilo jako tmurno, a bilo je neverovatno mirno i spokojno, bez daška vetra. Krenulo nas je trideset i dvoje, lepa grupica, složna i kompaktna, niko se ni za šta nije žalio. Lagani tempo i dobro zagrevanje u prvom delu staze do Kestena gde malo odmaramo, uživajući u pogledu na okolna brda. Veoma kratki zastoji i odmori su jedino mogući po hladnom vremenu, čovek se veoma brzo ohladi. Nastavljamo dalje i pre izbijanja na čeku (ne onu donju, više manastira, već gornju – prema kamenolomu) prolazimo kroz predivan deo – kao neki prolaz, dužine možda dvestotinjak metara, oivičen sa jedne strane opalom listopadnom, a sa druge sasvim zelenom četinarskom šumom. Stvarno izgleda prelepo, pogotovo sada pod belim velom. Oko podneva izbijamo kod kamenoloma, prolazimo pored starih rudničkih kuća i prostorija i do Zmajevca nastavljamo asfaltom napravljenim za rudničke potrebe. Odlazimo do planinarskog doma u nadi da ćemo se malo zgrejati  i popiti šolju kafe ili čaja, međutim nije radio. Ispred smo na stolovima, uglavnom stojeći, pojeli ponešto i počastili se prazničnim kolačima što žene ponesoše. Od doma smo išli grebenom, maratonskom stazom pored puta do Kraljeve stolice, i tuda smo već usput sretali ljude koji su poveli svoje porodice na zimske čarolije i radosti. Odatle smo se spustili do Popovice, naše ciljne tačke. Tu smo se izdelili, neki peške kući, neki na autobus, a većina u Železničarev dom koji je bio prepun, pa se moralo vrebati mesto, da ako neko ustane. Popili po koji topli napitak, popričali po jednu i na autobus, sa lepim utiskom u mislima, oštrim i svežim vazduhom u grudima, BEZ BOLA U GLAVI.

Eto to vam je Poštarski lek za mamurluk. Ko ne veruje, nek' proba.

Tekst: Goran Đuričić
Fotografije: Magdalena Seleši i Goran Đuričić